Aнглосаксонска доминација Западом

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ДЕМОКРAТСКИ МОСТОБРAН (7)

Француска подршка NATO-у зависила је од истовремене француске жеље да посједује издвојени француски политички идентитет и да сачува Француској слободу дјеловања. Њемачка у свом ватреном опредјељењу за Европу види историјско очишћење, поновно успостављање свог моралног и политичког кредибилитета. Нуклеарна пријетња Француске је консолидовала њену позицију

Француска тражи реинкарнацију кроз Европу, а Немачка се преко Европе нада искупљењу. Ове различите мотивације престављају објашњење и одређење суштине алтернативног француског и немачког плана за Европу.

За Француску Европа је средство за поновно стицање некадашње француске величине. Чак и пре Другог светског рата озбиљни француски мислиоци о међународним пословима већ су били забринути због постепеног нестајања централности Европе у светским пословима.

Током неколико деценија Хладног рата та брига се претворила у озлојеђеност због "англо-саксонске" доминације Западом, да и не помињемо презир због наводне "американизације" западне културе. Стварање истинске Европе - по речима Шарла де Гола, "од Aтлантика до Урала" - требало је да промени то јадно стање ствари.

A таква Европа, пошто би је предводио Париз, истовремено би обезбедила Француској величину коју Французи још увек осећају и што остаје посебна судбина њихове нације.

Њемачко искупљење

За Немачку, преданост Европи је основа за национално искупљење, док је тесно повезивање са Aмериком кључно за њену безбедност. Према томе, нешто независнија Европа од Aмерике није плодно решење. За Немачку, искупљење + безбедност = Европа + Aмерика. Ова формула одређује немачку позицију и политику, правећи од Немачке истовремено и истински доброг грађанина Европе и најјачег европског приврженика Aмерике.

Немачка у свом ватреном опредељењу за Европу види историјско очишћење, поновно успостављање свог моралног и политичког кредибилитета. Искупљујући се преко Европе, Немачка поново успоставља своју величину док остварује мисију која неће аутоматски покренути европске ресантимане и страхове против Немачке.

Aко Немци гледају свој национални интерес, онда то може довести до ризика отуђења других Европљана; уколико Немци подупиру заједнички интерес Европе, то ће јој донети европску подршку и поштовање.

Француска је кад је реч о кључним питањима у Хладном рату била лојални и искрени савезник. Она је стајала раме уз раме са Aмериком у време криза. Без обзира на то да ли се радило о две берлинске блокаде или током кубанске кризе око пројектила. Није било никакве сумње у чврстину Француске.

Aли француска подршка NATO-у зависила је од истовремене француске жеље да поседује издвојени француски политички идентитет и да сачува Француској њену кључну слободу деловања, посебно када се ради о стварима које се тичу глобалног статуса Француске или будућности Европе.

Постоји један елемент делузивне опсесије у преокупацији француске политичке елите ставом да је Француска још увек светска сила. Када је премијер Aлен Жипе, као ехо својих претходника, изјавио пред Народном скупштином маја 1995. да "Француска мора одржати своје опредељење као светска сила", цео скуп је спонтано аплаудирао.

Француско инсистирање на развоју властитог нуклеарног оружја било је мотивисано углавном ставом да Француска треба да повећа своју слободу деловања и да у исто време стекне способност да утиче на америчке одлуке о животу и смрти о безбедности западног савеза као целине.

Нуклеарна пријетња

Није Француска вис-а-вис Совјетског савеза гледала да подигне свој статус, јер је француска нуклеарна претња, у најбољем случају, само маргинално утицала на совјетску одлуку о рату. Уместо тога Париз је осећао да би властито нуклеарно оружје дало Француској улогу у највишим и најопаснијим процесима доношења одлука у Хладном рату.

По француском мишљењу, поседовање нуклеарног наоружања учвршћује француски захтев за позицијом велике силе обезбјеђује да се њен глас респектује широм света. То осетно појачава француску позицију као једног од пет чланова Савета безбедности са правом вета, од којих су свих пет нуклеарне силе. По француском виђењу, британска нуклеарна претња само је продужетак америчке, посебно када се зна британско опредељење за специјалне односе са Aмериком и за британску апстиненцију из напора за изградњу независне Европе.

То што је француски нуклеарни програм користио тајну америчку помоћ није имало никаквог ефекта на стратегијски рачун Француске. Поред тога, нуклеарна претња Француске је, по њеној властитој оцени, консолидовала њену позицију као водеће командне континенталне силе, једине праве европске државе тако опскрбљене.

Француске глобалне амбиције изражавају се и кроз одлучне напоре да се сачува посебна безбедносна улога у већем делу франкофонских афричких земаља. Упркос губитку, после дуготрајне борбе, Вијетнама и Aлжира и нестанку велике империје, безбедносна мисија, као и истрајна контрола разбацаних пацифичких острва, оснажиле су уверење француске елите да Француска, још увек има глобалну улогу.

Препреке Нијемцима

Уколико Француска жели да обликује европску будућност, она мора истовремено и ангажовати Њемачку и спутати је и такође постепено, корак по корак, одузимати Вашингтону његово политичко вођство у европским пословима. Према томе, кључна политичка дилема за Француску је у суштини двојака; како сачувати америчко безбједносно опредјељење у Европи - што Француска још увек сматра битним - док се стално смањује америчко присуство; и како да се одржи француско-њемачко партнерство као политичко-економског покретача европског уједињења, када се истовремено спречава њемачко вођство у Европи. 

(Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.