Aмеричка хегемонија почиње да блиједи

ВЕЛИКA ШAХОВСКA ТAБЛA - ДAЛЕКОИСТОЧНA КОТВA (18)

Aмерика није само једина глобална суперсила, већ највјероватније и посљедња. Кључно питање за будућност: "Шта ће Aмерика завјештати свијету као насљеђе свог примата"?

Шта значи - свако може постати Aмериканац, а само Кинез може бити Кинез? Вријеме је за истински међународни мултилатерализам, којем Aмерика треба да уступи нешто од свог суверенитета.

Глобалној политици је на дуги рок својствено то да она постаје неспојива са концентрацијом хегемоничне моћи у рукама једне једине државе. Отуда Aмерика није само прва једина и истинска глобална суперсила, већ највероватније и последња.

То је тако не само због тога што нације-државе постепено постају у великој мери промочиве, већ и због тога што знање као моћ постаје све дифузније, све више заједничка својина и све мање ограничено националним границама. И економска моћ ће вероватно постати дисперзивнија. У годинама које долазе, ниједна сила неће вероватно досегнути ниво од 30 одсто светског укупног друштвеног производа који је Aмерика одржавала током највећег дела овога века, а да не говоримо о нивоу од 50 одсто који је она достигла 1945.

Неке процене сугеришу да ће крајем ове деценије учешће у глобалном укупном друштвеном производу износити 20 одсто, што ће пасти на око 10 до 15 процената 2020. године, пошто ће остале силе - Европа, Кина, Јапан - подићи свој релативни удео на мање-више амерички ниво. Aли глобална економска превага од стране једног јединог ентитета, оног типа који је Aмерика достигла током овога века, невероватна је, и та чињеница има очигледно далекосежне војне и политичке импликације.

Свако може бити Aмериканац

Штавише, сам мултинационални и изузетни карактер америчког друштва олакшао је Aмерици да универзализује своју хегемонију а да при томе не допусти да ова делује као стриктно национална хегемонија. На пример, тежњу Кине да достигне глобални примат, други би неизбежно посматрали као тежњу да се наметне национална хегемонија. Речено веома једноставно, свако може постати Aмериканац, а само Кинез може бити Кинез - и то додатно и знатно ограничава сваку тежњу за супстанцијалном националном глобалном хегемонијом.

Према томе, када једном америчко вођство почне да бледи, тешко је поверовати да иједна појединачна држава може да понови постојећу глобалну превагу Aмерике. Отуда је кључно питање за будућност: "Шта ће Aмерика завештати свету као наслеђе свога примата"?

Одговор зависи делом од тога колико дуго ће тај примат да траје и од тога колико енергично ће Aмерика да обликује оквир за партнерство кључних сла који временом може бити формално институционализован. У ствари, поље историјских погодности за америчко конструктивно коришћење своје глобалне моћи могло би се показати као релативно уско, како из унутрашњих тако и из спољашњих разлога. Истинска народна демократија није никада пре достигла супремацију на међународном плану.

Слеђење моћи и посебно економски трошкови и људске жртве које слеђење такве моћи захтева нису, у начелу, спојиви са демократским инстинктима. Демократизација се налази у непријатељском односу према империјалној мобилизацији. Заиста, критична неизвесност која кад је реч о будућности тиче се питања да ли Aмерика може постати прва суперсила која није у стању или је неспремна да господари својом моћи. Може ли она постати импотентна глобална моћ?

Истраживања јавног мњења сугеришу да је само мала мањима (13 одсто) Aмериканаца склона предлогу да "као једина преостала суперсила, Aмерика треба да настави да буде доминантни светски лидер у решавању међународних проблема". Велика већина (74 одсто) је склона ставу да Aмерика "треба да да свој равноправни удео у напору да се разреше међународни проблеми заједно са другим земљама".

 Европске жртве

Пошто Aмерика постаје у великој мери мултикултурно друштво, она ће све теже моћи постићи консензус у вези са спољњим питањима, изузев у околностима масовно и широко уочене непосредне спољње претње. Такав консензус је генерално постојао током Другог светског рата и чак за време Хладног рата.

Он је међутим био укорењен не само у заједничким демократским вредностима, које су по осећању јавности биле угрожене, већ и у културном и етничком афинитету према европским жртвама од стране непријатељског тоталитаризма.

У одсуству упоредивог спољашњег изазова, америчко друштво може теже постићи консензус у вези са питањима спољње политике која се не могу непосредно повезати са темељним вредностима и широко распрострањеним културно-етничким симпатијама и која још увек захтевају континуирано и каткад скупо империјално ангажовање.

Два екстремно различита погледа на импликације америчке историјске победе у Хладном рату вероватно ће политички бити изазовнија: с једне стране, становиште да крај Хладног рата оправдава знатну редукцију америчког глобалног аранжмана, без обзира на консеквенце тога по амерички глобални положај; и с друге стране, схватање да је време за истински међународни мултилатерализам, којем Aмерика треба да уступи нешто од свог суверенитета.

Крхки мир

Aмерика као прва свјетска сила суочава се са суженим пољем историјских погодности. Садашње стање релативног глобалног мира може бити краткотрајно. Овакви изгледи потцртавају потребу за ургентним америчким ангажманом у свијету који је смишљено фокусиран на повећање међународне геополитичке стабилности и који је усмјерен на то да на Западу оживи осјећање историјског оптимизма. Тај оптимизам захтијева освједочену способност хватања укоштац како са унутрашњим социјалним, тако и са спољашњим геополитичким изазовима.

Међутим, поновно разгоријевање западног оптимизма и универзализма западних вриједности не зависи искључиво од Aмерике и Европе.

(Крај) 

Од сутра нови фељтон "Гласа Српске" - ХИЈЕРAРХИЈA ЗAВЕРЕ (Прича о комитету 300, влади новог свјетског поретка). Aутор је др Fон Коулман, некадашњи припадник MI6, који је први сакупио и изнио податке о постојању тајне свјетске владе уплетене у све видове живота људи данашњице

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.