Умро нобеловац Габријел Гарсија Маркес

Иако узрок смрти великог писца није познат, чланови Маркесове породице су посљедњих дана наводили да је његово здравље "веома крхко".

Маркес (87), писац "Сто година самоће", највише превођеног и најчитанијег дјела на шпанском језику, хоспитализован је 3. априла у Мексико Ситију због упале плућа, а стање му се послије неколико дана поправило и пуштен је из болнице.

Гарсија Маркес био је један од најпопуларнијих писаца шпанског говорног подручја и многи његову популарност пореде са Марком Твеном или Чарлсом Дикенсом.

Попут многих других писаца Латинске Америке, он је превазишао оквире књижевности и културе. Човјек међу пријатељима познат као "Габо" постао је херој цијелог континента када се придружио револуционару Фиделу Кастру и критиковао насилне интервенције Вашингтона у Вијетнаму.

Сматра се најпознатијим писцем магичног реализма, жанра у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције. Највише је допринео томе да латиноамеричка литература дође у центар пажње свјетске културне јавности шездесетих година 20. вијека.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1982. године.

Ослабљен од рака, Маркес није ништа написао послије свог последњег романа "Сјећања на моје тужне курве" који је објавио 2004.

Родио се 6. марта 1927. у граду Аракатака, у области Магдалена, а живио углавном у Мексику. Био је најстарије од 11 дјеце Луизе Сантјаго Маркес и Габријела Елихија Гарсије, телеграфкиње и лутајућег хомеопате, познатог по бурним љубавним аферама.

Маркеса су до десете године одгајали деда и баба, који су му причали маштовите приче за дјецу и будили у њему машту.

Тако је родна Аракатака постала "модел" за "Макондо", село окружено плантажама банана у близини планина Сијера Невада, гдје се одвија "Сто година самоће".

"Чланови породице су ми говорили да сам почео да препричавам ствари, приче и слично, готово од како сам проговорио", рекао је Гарсија једном новинару.

Ишао је у државни интернат у близини границе са Боготом гдје је постао омиљени ђак и страствени читалац, ком су омиљени били Хемингвеј, Кафка, Достојевски и Фокнер.

Прво дјело објавио је као ђак 1947. Била је то кратка прича за лист Ел Еспектадор, након што је уредник културе написао да "млада генерација Колумбије нема шта да понуди у виду добре литературе".

Његов отац инсистирао је да упише право, али је напустио студије и определио се за новинарство. Био је слабо плаћен и касније је причао како му је мајка у првој посјети у Боготи рекла да изгледа као просјак.

Његово новинарско писање било је надахнуто љевичарском идеологијом, којој се приклонио углавном због војног масакра из 1928. у близини Аракатаке, када су радници на плантажама банана штрајковали против United Fruit компаније (касније "Chiquita").

Такође, на њега је утицало и убиство Хорхеа Елисе Гаитана, љевичарског предсједничког кандидата.

Преселио се у Европу с доласком диктатуре на власт.

Након пропутовања Истоком, преселио се у Рим 1955. гдје је учио о кинематографији, његовој дугогодишњој љубави.

Затим је отишао у Париз гдје је живио међу интелектуалцима и умјетницима прогнаним из многих латиноамеричких диктатура тог времена.

Вратио се у Колумбију 1958. и оженио се Мерцедес Барчом, комшиницом из дјетињства. Имали су два сина, Родрига, режисера и Гонзала, графичког дизајнера.

Након што је 1981. оптужен да симпатизује побуњенике М-19 и шаље новац герилским групама у Венецуели, преселио се у Мексико Сити, гдје је живио до краја живота.

Иако се највећи дио одраслог доба борио са сиромаштвом, живот му је касније трансформисан славом и богатством.

Био је изузетан домаћин који је волио да приповеда дуге приче својим гостима, али је повремено изражавао жесток отпор према новинарима који су му уништавали репутацију.

Одбио је понуде да се бави дипломатским пословима и одбацио сваку могућност да се кандидује за предсједника Колумбије, иако је био укључен у закулисне преговоре између колумбијске владе и љевичарских побуњеника.

Већ у седамдесетим годинама живота, 1998. испунио је животни сан – купио је већинске акције колумбијског магазина Cambio новцем који је добио у оквиру Нобелове награде.

Прије него што се разболио од рака лимфних чворова у јуну 1999. писао је за свој магазин.

"Ја сам новинар. Одувијек сам био новинар", рекао је својевремено за АП. "Моје књиге не би могле бити написане, да нисам био новинар, јер је сав материјал за њих узет из реалности".

Наредних година шушкало се да има проблема са памћењем, али никад није потврђено да пати од Алцхајмерове болести. Ипак, било је примјетно да се све ријеђе појављује у јавности.

За 87. рођендан пријатељи, новинари и његови љубитељи предали су му торту и цвијеће испред његовог дома у ексклузивном насељу у Мексико Ситију.

Маркес се није обратио присутнима на том догађају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.