Еди Саша Ђорђевић за “Глас”: Пишем објективно и без компромиса

Рекао је ово за “Глас Српске”  Еди Саша Ђорђевић, писац, музичар и глумац, објашњавајући зашто се новим романом “Усташа” враћа историјским темама, али и зашто се овај пут за разлику од своје “Трилогије о слободи”, бави нешто новијом историјом српског народа. Како овај свестрани умјетник и пензионисани официр полиције Републике Србије сам каже, можда и најболнијим тренутком наше историје, иако нам тих болних момента није недостајало, посебно када се узме у обзир обим страдања.

- Чињенице су врло јасне када је питању овај период српске историје. Више је Срба побијено у НДХ него за све време турске окупације, а она је била директна последица несрећног стварања Југославије и лошег решавања проблема у њој - јасан је Ђорђевић.

ГЛАС: Сама радња романа, која се дешава у Крајини током бурних историјских потреса Другог свјетског рата и настанка злогласне НДХ, додатну комплексност добила је трагичном судбином главног јунака Петра Бјелића, српског младића, сина јунака и добровољца у четницима војводе Вука, којег сплет околности води на пут без излаза. Зашто сте свог јунака ставили баш у такву несвакидашњу ситуацију?

ЂОРЂЕВИЋ: Прво, да кажем откуд баш Крајина и Лика, откуд Приједор и околина. Моја покојна баба по оцу, Јања, девојачко Брдар, родом је из Брезичана, приједорског села. Мој брат из фамилије Златко Брдар, легендарни је мајор и ратни командант 7. Одреда специјалне полиције Републике Српске, његов син Игор је полицијски специјалац. Поносан сам на обојицу колико и на своје делимично крајишко порекло, због којег ми је и неизмерно драго што сам члан Удружења књижевника Републике Српске. Даље, један од битних ликова у роману је четнички војвода Момчило Ђујић, а један од важних догађаја је усташки Велебитски устанак, тако да је и Лика нашла своје место у овој причи. А Петар Бјелић је у себи некако спојио муке многих овдашњих Срба које је судбина шибала и окретала тамо-амо без обзира и милости. Ја сам и иначе немилосрдан према својим јунацима те Петров ход по трњу није изненађење за читаоце који познају моја дела.

ГЛАС: Колико је генерално Други свјетски рат на овим просторима, као једна неумитна историјска машинерија, мљео појединце из свих народа, јер је сама ратна ситуација сукоба нацизма и савезника овдје додатно отежана бројним националним, вјерским и идеолошким подјелама, чији су коријени дубоки вијековима?

ЂОРЂЕВИЋ: Кад год имам прилику, говорим о поделама српског националног корпуса, из којег су настала, или су макар појачана, још четири народа. Делили смо се по вери, јер смо верско ставили пре националног. Делили смо се територијално, сматрајући да нас живот на одређеном поднебљу чини другачијима од оних на другом. Делили смо се династички, на обреновићевце и карађорђевићевце, а не треба заборавити ни црногорску династију Петровића. Делили смо се политички на комунисте и антикомунисте, на монархисте и републиканце и тако даље. У таквом хаосу самом по себи, Други светски рат се овде примио много боље него на другим местима. Убијали су нас други, али смо се требили и међусобно, о чему и говори “Усташа”. У другим народима и међу жртвама и међу злочинцима, велики дио чинили су бивши Срби, отуђени од своје браће. Праве жртве других националности су, у поређењу са српским и пореклом српским, минималне.

ГЛАС: Када смо код историје, откуд код Вас као аутора та фасцинираност историјским романом, који жанровски гледано, у српској књижевности није претјерано заступљен,  осим тематике у пожељном идеолошком кључу  (иако се и то посљедњих година донекле мијења), без обзира што смо историје имали можда и превише за један народ?

ЂОРЂЕВИЋ: Због дуга прецима и заоставштине потомцима, сваки Србин мора да познаје историју свог народа. Слободу смо скупо платили, тога мора сваки наш човек бити свестан. Уколико не буде тако, опет ћемо је изгубити. Бог ми је дао дар да солидно пишем и ја га само користим да остављам прошлост за будућност. О историји су писали и пишу многи, што због љубави, што због, тачно је, интереса. Ја се трудим да будем што објективнији, ни по бабу ни по стричевима и немам много компромиса што се види и по насловима неких мојих романа.

ГЛАС: Херодот је историју назвао “учитељицом живота”, какви смо као народ, виђени Вашим књижевним и животним искуством, били ученици у том науку који смо скупо плаћали протеклих вијекова?

ЂОРЂЕВИЋ: Сматрам да смо прави, упорни понављачи. Не у смислу латинске изреке да је понављање мајка знања, нажалост. Код нас је понављање мајка гробаља, масовних гробница, јама, црних марама, сирочади, инвалида, спаљених кућа и насеља, изгубљених територија...  

 ГЛАС: У романима “Доктор” и “Уметник”, писаним након “Трилогије о слободи”, дотакли сте се жанрова трилера и акције на врло занимљив начин. Откуд тај искорак из историје и колико сте задовољни том промјеном стила и форме?

ЂОРЂЕВИЋ: Тим књигама сам избегао могућност да упаднем у клише и будем препознат искључиво као писац историјских прича. По реакцијама, чини се да сам урадио добар посао, јер је једнима управо неки од њих моје најбоље дело, а другима неки од историјских. За мене као аутора је то одлична ствар, лоше би било да је свима омиљен један те исти роман.

ГЛАС: Укључени сте и као сценариста у два врло занимљива пројекта: “Лептир” и “Мајка”. У којој су фази ти пројекти и колико сте задовољни као писац тих адаптација?

ЂОРЂЕВИЋ: “Лептир” је сценаристичка адаптација објављене, а “Мајка” необјављене приповетке. Први је постапокалиптична акциона драма, други готово хорор. Кинематографија је веома скупа уметност и због тога већ неколико година предано и истрајно, са драгим пријатељима и врсним уметницима, радим на продукцији ових филмова - ТВ серија и припремама за њихову екранизацију.

ГЛАС: У музици сте дуго година, али сте роман “Јаничар”, књижевни првенац, издали као зрео човјек. Како је дошло до те личне преломне тачке да се упустите у списатељске воде и који су аутори утицали на Вас у формативном периоду Вашег умјетничког развоја?

ЂОРЂЕВИЋ: Жеља да напишем роман постојала је код мене одавно. Требало је да буде нека крими-прича, али се историја угурала преко реда, као реакција српског националисте на популарност турске телевизијске серије “Сулејман Величанствени” у нашем народу. Тако је настао “Јаничар”, а после њега више ништа за мене није било исто, живот ми се променио. Немам класичне узоре, али волим многе, претежно домаће писце: Његоша, Данка Поповића, Драгослава Михаиловића итд.   

ГЛАС: За крај, какви су умјетнички планови за даље, да ли можемо очекивати нову историјску трилогију  или поново мијењате жанрове?

Полиција

ГЛАС: Осим књижевности, имате веома занимљиву биографију, рекло би се за један роман или филм. Пензионисани сте недавно као потпуковник полиције послије више од тридесет година активне службе, глумите у серијама и филмовима, имате хард рок бенд “Патриас”. Колико Вам је занимљиво разбијати стереотипе који људи имају о умјетницима и полицајцима?

ЂОРЂЕВИЋ: Рецепт је једноставан: потребно је много љубави, енергије, талента и рада, уз нешто среће. Одрасла кћерка (и сама је ауторка два романа, на енглеском језику), три деценије каријере у криминалистичкој полицији и неким другим деловима МУП-а, шест романа, две приповетке, два албума, два сценарија, дуодрама “Устаник”, учешће у четрдесетак страних и домаћих серија и филмова... Заиста имам шта да видим када погледам иза себе. Добио сам и пуно медијског простора за једног провинцијалца и изненадног госта у свету уметности, што је вероватно последица тог необичног споја свега и свачега. У почетку је то људима било симпатично, данас ме схватају све озбиљније, а ја се трудим да их не разочарам. Уживам у свему што радим и јако се добро забављам.    

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.