Селимир Радуловић, директор Библиотеке Матице српске, за “Глас Српске”: Религиозна лирика у “Изабраним дјелима”

Овим ријечима за “Глас Српске” књижевник и директор Библиотеке Матице српске из Новог Сада описује један од могућих доживљаја његових дјела, уоквирених у вриједну књижевну цјелину “Изабрана дјела И-В”, коју је прије неколико дана представио у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске у Бањалуци.

О Радуловићевим дјелима у Бањалуци, пред великим бројем заинтересованих поштовалаца лијепе писане ријечи, говорили су и директор Матице српске из Новог Сада Драган Станић и књижевник и директор Матице српске у Републици Српској Младен Шукало.

Четири пјесничке књиге: “У сенку улазим оче”, “О тајни ризничара свих суза”, “Снови светог путника”, “Под кишом суза с Патмоса” с предговорима Слободана Жуњића, Алена Бешића, Мине Ђурић, Драгане Беслијанина, а поговорима Бошка Сувајџића, Саше Радојчића, Лидије Томић, Ивана Негришорца представљају Радуловићев опус религиозне лирике, посебне у савременом пјесништву.

У петој књизи “Светло из очеве колибе” налази се опширан интервју Миле Милосављевић са пјесником, библиографија Гордане Ђилас и поговор Светлане Калезић-Радоњић.

На питање шта га је водило приликом стварања ових дјела и која је најснажнија порука његових мисли преточених у ријечи, Радуловић је одговорио једном реченицом.

- У једној реченици - да у мери, у којој је то могуће, песнички приближим искуства оних који ништа немају, а све поседују, тихих синова земље, којих свет не беше достојан. Тој деци земаљској посвећене су, уосталом, све моје поеме - истакао је Радуловић.

Бивши управник “Стеријиног позорја”, чије је име цијењено у свијету културе, добитник престижних књижевних награда и признања за своје обимно књижевно дјело, подијелио је и своје мишљење о домаћој књижевној сцени.

- У савременом српском и европском песништву превећ је занатлија, а мало, доиста, истинских певача, обдарених искуством мита, песничком снагом и смислом за ризницу старих стихова. Што и не чуди, ако се има у виду да живимо у информационо-комуникационом времену, у времену техничких вештака.

Па, ипак, и данас је тај надахњујући поглед с брега на којем седи мајстор певач, а не занатлија, то јединствено сновиђење које се кристалише у бури надахнућа, које се зове песма, онај вишак смисла који нам омогућује отклон спрам колпортерске психологије савременог света - опоменуо је овај књижевник.

И не само то, истакао је, истином опсједнути пјесник упозорава савременог човјека да је кућу окренуо наопако и да је, “властитим хировима довео до пропасти себе и сав живи свет”.

Нагласио је и чињеницу да се у Бањалуци увијек осјећа пријатно, без обзира на то због чега га пут донесе у наш град.

- Несумњиво је да је реч о граду у којем постоје они који имају смисла за дарове Певача и Књиге и за веродостојни ехо јединствене архетипске структуре која се простире од стварања до апокалипсе. Тако је било и овога пута - закључио је он.

Лирски одговор

- Пре двадесетак дана, у издању новосадског “Прометеја”, изашла је из штампе моја нова књига “Поема о Пастиру и камену са седам очију”, која се састоји од педесет и два певања. Испевана је за месец, у јулу и августу, прошле године и кристализована у наредних седам-осам месеци. И она изнедрује из вековечите библијске реке и, на семантичком нивоу, представља лирски одговор на велике епске тканице европског песништва, на Милтонов “Изгубљени рај” и Његошеву “Лучу микрокозму”. У средишту тог одговора налази се стих: Да спаваш, а да ти срце буде будно! - испричао је Селимир Радуловић.

Критика

- Има нечега што је лакше наслутити неголи објаснити, када је реч о поезији Селимира Радуловића. Наиме, његова песма је допевана до тих граница, да је те границе чине на неки начин аутономним бићем по себи, и то бићем које жели да казује; његова поезија не жели да остане нема у нама, већ жели да нас натера да је гласно кажемо (рецитујемо, шапућемо...) - записали су критичари о Радуловићевој поезији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.