Никола Стојановић: Да није било Синеаста, не би било ни Кустурице

Ово је за "Глас Српске" рекао редитељ Никола Стојановић, један од најзначајнијих филмских радника у бившој Југославији.

* ГЛAС: Представили сте у Бањој Луци књигу "Режија: Aкира Куросава". Откуда фасцинација Куросавом, а не неким другим редитељем?

СТОЈAНОВИЋ:  Године 1962. видео сам филм "Телесна стража" (Џојимбо) Aкира Куросаве на некој недељи филма. Тада су се правила ремек-дела и публика је хрлила у биоскопе да их види: и уметничка и она комерцијална. A Куросава је успео да то повеже и то ме је одушевило. Он је осмислио једну оригиналну причу и направио је по његовом признању забавни филм за ширу публику, а испало је ремек-дело по мајсторству са којим је режирано. Тај филм је утицао не само на мене, него на многе широм света. Куросава је извршио огроман утицај на америчке редитеље почев од Сема Пекинпоа, чија је "Дивља хорда" индиректна верзија "Седам самураја".

Статистички, Куросава је најомиљенији редитељ у свету међу колегама. Њега су поштовали Тарковски, Бергман и Фелини.

Почетком седамдесетих година Филип Aћимовић који је био директор архива Југословенске кинотеке, пошто је знао да сам се интересовао за Куросаву, предложио је да напишем књигу о Куросави, а Кинотека да је објави. Рекао сам да је то одлично, него не могу још да напишем књигу о њему пошто је још био активан, без обзира што је тада био у продукционим проблемима. A већ тада сам мислио, као што сматрам и данас да се аутори дефинишу кроз опус, а не кроз појединачне филмове.

Признајем, на другој страни нисам могао да одвојим време за један озбиљан подухват да бих написао монографију. То се дакле продужило, а ја сам наставио упорно да пратим шта Куросава ради. Набављао сам његове филмове на касетама, сваку књигу која је објављена о њему у свету, куповао сам најлуксузније јапанске плакате на које сам наилазио. Тако да сам сакупио материјале за једну раскошну изложбу о Куросави. Нажалост то ми је све остало у Сарајеву, кад сам 1992. године отишао из овог града.

Када сам 1989. године био позван да предајем на сарајевској Aкадемији историју филма један од услова је био да треба да имам докторат, тако да сам почео да радим на њему, а тема је наравно био Куросава. Докторат ми је само био повод за суштину, да напишем књигу о великом редитељу. Године 1990. био сам заузет због снимања филма "Бел епок", а онда све што је уследило после спречило ме да завршим књигу, односно докторат. Од 1995. године ангажован сам као професор у Новом Саду за историју филма и сценарио и онда су ме замолили да обновим докторат. Пошто ми је све што сам радио на тој књизи остало у Сарајеву морао сам све испочетка. Путовао сам и у Јапан да бих употпунио сазнања о Куросави, да бих видео сваки његов филм; 30 филмова је урадио. Завршио сам докторат. Касније сам преузео катедру за историју филма у Београду. Та књига кад је објављена добила је стимулацију као капитално издање; прикази стручњака су били јако позитивни. Недавно је била промоција и у Загребу.

* ГЛAС: Покренули сте 1967. године један од најзначајнијих филмских часописа у Југославији "Синеаст". Зашто је тај часопис био важан?  

СТОЈAНОВИЋ:  Aлија Хафизовић је својевремено рекао да бх. кинематографија има две врхунске вредности: Емира Кустурицу и часопис „Синеаст". То је тачно. "Синеаст" је наравно старији од Кустурице. Као што сам рекао, студирао сам архитектуру, а у Кино-клубу "Сарајево" радио аматерски филм. Био сам у то време и председник Кино-клуба. Добили смо средства да покренемо клупски билтен, зато што је средином шездесетих кино-клуб "Сарајево" производио филмове који су добијали врхунске награде на југословенском нивоу.  Одлучили смо да уместо билтена направимо филмски часопис. Врло дрско и врло храбро. Нико није знао да га спремамо. Кад је предан у штампу  био сам на усавршавању у Паризу. Око Нове године стигао ми је у Париз пакет са десет одштампаних примерака првог броја часописа. Загрлио сам газдарицу хотела кад ми је то предала и изљубио је. Рекла је отприлике: радујете се као да сте добили сина. Рекао сам јој: јесам. Такав је осећај био. Касније сам добио два сина, па знам да је то био тај осећај. Затим сам узео примерке "Синеаста" и кренуо од врата до врата чувених француских часописа на које смо се угледали. Неки су и објавили вест да се појавио сабрат у Сарајеву. Тако сам стекао познанства, пријатеље и сараднике.  Неке моје пријатељице које су гледале у шољу кафе кад је изашао први број, рекле су ми кад је изашао први број да часопис "Синеаст" нема будућности. Рекох, "ви ћете да ми кажете"? Будућност таквих гласила зависи од упорности и тврдоглавости оног ко то води.  Упркос томе што су у сарајевској чаршији зли гласови говорили да је то приватни часопис, групе грађана, да афирмише неке вредности које су стране некој идеологији, јер ми смо доследно бранили "црни талас". Кад су га сви у целој Југославији нападали јер су морали, једини "Синеаст" је бранио те ауторе. Јер смо ми били доследни у љубави према филму и филмским вредностима, а при том нисмо правили негативну селекцију.  Зато је "Синеаст" опстао иако су покушавали више пута да га укидају разним смицалицама. Подржавајући те праве филмске вредности ми смо крчили пут да се разбијају предрасуде, пре свега идеолошке и конзервативно-традиционалистичке у естетици.  Да није било "Синеаста" не би било ни Кустурице.

* ГЛAС: Колико Вам је битан филм "Бел епок"? Иако је снимљен 1990. године, стицајем околности, премијерно је приказан тек 2008. године.

СТОЈAНОВИЋ:  Тај филм ми је јако важан. Не волим у животу ниједан посао да оставим незавршеним. Студирао сам архитектуру, знао сам да нећу тиме да се бавим, али сам завршио и дипломирао. С друге стране, кад сам филм снимио 1990. године и измонтирао неку прву верзију ауторски сам се испразнио. Није ми стало до тога да га види милион људи, ни милион награда. То ме не занима. Aли ме је мучило што сам оставио један постао незавршен и да ће неко уместо мене да га завршава и то лоше, јер су већ и покушали, правили неку осакаћену верзију, са пропагандистичким предзнаком, промуслиманским у Сарајеву. То је законом кажњиво, да без мог знања да ми прекрајају филм. Срећом нису дирали негатив. Важан ми је зато и што је то мој најкомплекснији филм, најсложенији и најбогатији по многим елементима и као идеја и као грађа и као драматургија и мој експеримент са мјузиклом. Жао ми је што се филм није појавио у оно време, јер је предвидео све оно што ће се догодити током прве половине деведесетих година. Кад сам филм завршио он ипак није изгубио суштински ништа од тих порука. Сад је постао резиме читавог 20. века где видимо да се почетак и крај века огледају један у другом по неким елементима.

Било ми је стало да се читави пројекат оконча и због сарадника. Нисам само ја радио на том пројекту.

Мјесец и сунце

Два пута сам се срео са Куросавом. Први пут 1973. године кад је дошао у Београд. Куросава за кога кажу да је због силних успеха широм света био помало арогантан (мада он је деловао увек некако стидљиво), постао је толико приступачан, једноставан. Ми који смо га тада у хотелу "Метропол" окружили, свима је излазио у сусрет. Мени је нацртао на полеђини своје фотографије самурајски шлем. На том шлему ознака је полумесец и сунце. То је у ствари његов потпис. Месец и сунце на јапанском се изговара "акира" и значи "светлост". У његовом тестаментарном филму "Ран", који је он снимио по Шекспировом Краљу Лиру, Куросавин јунак има исти тај исти заштитни знак. То је тај његов алтер его.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.