Музичар, писац и сценариста Др Неле Карајлић за “Глас Српске”: Рат је смрт, а смијех васкрсење

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” Ненад Јанковић, познатији као Др Неле Карајлић о томе како успијева помирити са једне стране живот музичара, глумца, сценаристе и са друге посао писца, додајући да је радозналост можда убила мачку, али да њега држи у животу. Јер је посао писца ипак мање стресан у односу на посао музичара и глумца

- Радозналост је та која ме вуче кроз живот. Један сам од оних који је спреман да пише протесно писмо Богу што нам није дозволио да живимо два пута. Према мачкама је био дарежљивији - додаје кроз смијех славни умјетник.

ГЛАС: Како сте Ви, као припадник “високоризичне групације”, преживјели пандемију, одсуство концерата, контакта са публиком и читаоцима. Да ли је вас је изолација инспирисала или деморалисала?

КАРАЈЛИЋ: За сада је све под контролом, да куцнем у дрво. Пандемија ми није толико тешко пала, с обзиром на то да сам ја свакако своје активности свео најмању могућу мјеру. Изолација ми је дала још више елана, тако да је комплетна серија “Сложна браћа” написана у четири зида. Тачније у осам. Мој син Срђан, писао је свој дио изолован у Канади, а ја свој у Србији. Хвала интернету па је комуникација била беспријекорна. Да није било пандемије, мој син Ђиђо и ја вјероватно не бисмо никада завршили серију.

ГЛАС: Повратак на бину са бендом иза себе очекивано добро је примљен од стране публике. Настављате ли са свиркама, када се ствари врате у нормалу?

КАРАЈЛИЋ: Нисам нешто луд за концертима. Право да Вам кажем нисам никада ни био. Један сам од оних који више воли да има мање концерата, али да су квалитетни. Осим тога мене пред сваки наступ напада трема, без обзира на то да ли свирам у Приједору или Лондону, тако да је за здравље паметније да се концертна активност прориједи.

ГЛАС: Реално гледано, с обзиром на Вашу популарност добра реакција на аутобиографију “Фајронт у Сарајеву” била је очекивана, ипак претпостављам да овако добре реакције, како публике тако и критике, на прву књигу трилогије “Солунске 28”, нисте ни Ви очекивали?

КАРАЈЛИЋ: “Солунска 28” је мој дуг једној кући на Дорћолу у којој се “родила” моја породица. Било би заиста непристојно да о таквој једној причи нисам написао роман. У почетку сам мислио да је публика примила “Солунску” на крилима “Фајронта”, али интересовање за ту књигу још не јењава. Мени је било важно да се опробам у ономе што сам цијели живот маштао да будем. Писац! Али за такву једну активност, поред свега овога што сте набројали, заиста није било времена. Једноставно, све је било прече од књижевности, концерти, плоче серије. И данас, када сви очекују трећи дио “Солунске” је сам усмјерен на наставак серије “Сложна браћа” који се очекује почетком јануара. Период короне који је био идеалан за романописце, ја сам посветио серији коју смо снимали прољетос и љетос. То што људи воле да читају моје књиге ми прија. Ја нисам писац са великим бројем наслова, али сам пасионирани читалац. Тај читалац је у мени пробудио писца.

ГЛАС: Након “Новца и страсти” те “Пријатељства и издаје”, на чему се базира трећи и како сте Ви рекли, завршни дио саге о станарима куће у Солунској 28 и колико он има копчи са нашом реалношћу?

КАРАЈЛИЋ: Трећи дио “Солунске 28” би у потпуности требало да буде посвећен деведесетим. То су, без сумње најузбудљивије године у ионако узбудљивој историји Београда и нашег народа уопште. Главни јунак је Јанковић, рођен шездесетих, неуспјешни рокер који, што због властитих фрустрација, што из потребе да се од нечега живи, прелази на турбо-фолк и постаје симбол те музике, а самим тим и симбол режима који је тада владао Србијом. Прича би требало да почне петог октобра, када је дио свјетине скупљене на београдским улицама да одбрани резултате избора од 24. септембра одлучио да се обрачуна и са нашим пјевачем. Потражили су га у Солунској 28.

ГЛАС: Једна стара клетва гласи: “Дабогда живјели у занимљивим временима”, читајући судбину Ваше породице и бројних других породица, само у посљедњих 100 година, онај ко нас је клео на овим просторима није дангубио?

КАРАЈЛИЋ: Ми смо сами направили кућу насред пута. Зато нам је тако узбудљиво. На сваком кораку видите мијешање Истока и Запада. Чак и у јеловнику. Прво поједете ћевапе па засладите “реформ” тортом. То је некада велика предност, као у Титово доба или када треба да набавите вакцине. Али велика је мана када Запад крене на Исток или Исток крене на Запад.

ГЛАС: Припремате и наставак серије “Сложна браћа”, како сте га Ви назвали “Некст Генератион”, гдје је стигао тај пројекат с обзиром на специфичне околности рада у посљедње двије године?

КАРАЈЛИЋ: Прва епизода би требало да буде емитована 4. јануара. Интересантно је да је и она, прва серија, прије 25 година исто тако емитована у јануару. Није се мастило на дејтонском потпису ни осушило, а ми смо већ збијали шале. Било је доста оних који су нам то замјерили. Говорили су да је рано збијати шале са таквом трагедијом какав је био рат. Нама је, ипак, било логично да се збијају шале, а не да се ратује. Смијех је љековита ствар која зближава. Рат је смрт, а смијех васкрсење.

ГЛАС: Прошло је 25 година од првог емитовања “Сложне браће”, ипак за пола вијека, чини се да околности нису превише промијениле и да браћа никад нису била “несложнија”?

КАРАЈЛИЋ: У односу на деведесет пету, ништа се битније није промијенило у односима “браће” на Балкану, али се промијенило све остало око Балкана. Неки актери који деведесетих нису ни постојали, данас играју озбиљну улогу. Један од нових ликова у серији објашњава сликовито ситуацију, каже: “Амери издували, Руси се “курче”, Европа збуњена, Кина нараста, ислам само што не експлодира. Како ти није јасно да је цијели свијет данас као Босна?”

ГЛАС: Први дио серијала гајио је специфичну, интелигентно-ироничну врсту хумора. Колико данас у свеопштој владавини кича и шунда, јефтиних комедија и опште диктатуре профита, има уопште смисла и сврхе радити нешто што свакако искаче из ове брзопотезне шеме?

КАРАЈЛИЋ: Ситуација није блистава, али није ни трагична. Истина је да је профит тај који одлучује о свему па и о томе какав ће хумор бити на телевизији. Ми смо имали срећу да смо наишли на продуцента који није заслијепљен бројевима и који разумије да ако нешто треба да се уради добро, треба и да кошта. Са друге стране, хумор је најтеже направити. Дефицитаран је не само код нас него и у свијету. Све велике платформе од “Нетфликса”, “ХБО”а и осталих вапе за комедијом. Ове озбиљне ствари написати је лако. На примјер, он остао без посла, развео се, дјеца му наркомани, покварио му се аутомобил, боли га зуб. Ето ти прилике да прикажеш у сат и по времена депресију снимајући дотичног како пуши, пуши, пуши, пуши... такви филмови данас иду по европским фестивалима као да ти који праве те фестивале хоће да нас увјере да нам спаса нема. Нема озбиљне приче без хумора. Имао га је и Достојевски. Трагедију емигранта, на примјер, најљепше је описао Чаплин.

ГЛАС: Иако сте из рокенрола и комедије прешли у озбиљне књижевне и класичарске воде, да не кажемо академске, нисте одустали од умјетности, иако талас дивљег капитализма нема пуно љубави у свом окрутном и похлепном срцу ни зашта што не доноси лову на брзину?

КАРАЈЛИЋ: Не знам. Како старим све ме мање интересује лова на брзину, што не значи да је не би клепио ако би ми се пружила прилика. Ха, ха, ха. Прије два мјесеца моја супруга отворила је галерију “Сањај”. То ми је нова радост. Коначно имамо свој кутак у којем можемо да излажемо слике, промовишемо књиге, правимо перформансе. Галерија је почела са сликарима младе генерације. То су Марко Кусмук, Дамјан Ковачевић и Владимир Лалић. Сви добитници Величковићеве награде за цртеж. Увијек се сјетим како је нама било тешко пронаћи простор за свирку. Сами смо га тражили по факултетским мензама и студентским домовима. Нико нам га није дао док га ми нисмо пронашли. Сада покушавамо да ми понудимо простор младим умјетницима. Идеја је да са том изложбом гостујемо и у Бањалуци.

ГЛАС: У Русији постоји једна изрека да Руси из два разлоге не воле Маркса. Први је тај што им је све слагао о комунизму, а други што им је рекао истину о капитализму, а они му нису повјеровали. Како су, из Ваше перспективе, Срби као народ прошли са ове двије “велике” идеологије?

КАРАЈЛИЋ: Право питање је како Срби још постоје! Игранка између капитализма и комунизма само је посљедња у серијалу игара које су Срби морали да одиграју од доласка Турака наовамо. То је заиста озбиљна загонетка, тим прије што скоро сто година, од пада Смедерева до успостављања Пећке патријаршије, није постојала чак ни црква која би била мјесто окупљања. Свако ко дубље уђе у историју овог загонетног народа видјеће много нелогичности, које су на крају Србе оставили у животу. Интересантно је да се комунизам, од европских народа, значи не рачунајући Кину, Камбоџу и Вијетнам, најдубље укоријенио међу Русима и Србима. Остали источноевропски народи гајили су одбојност према том државном уређењу, чак много више од неких западноевропских народа у којима је комунизам био значајна ставка нарочито шездесетих и седамдесетих. (Италија, Француска). Ја знам одговор зашто су Срби и Руси највише легли на руду, али немам довољно простора да га у овом интервјуу објасним. Морате да ми вјерујте на ријеч.

ГЛАС: Крајем 2019. године рекли сте у интервју за “Глас” да данашње Сарајево и Ви не дијелите исти идентитет, али претпостављам да не можете остати равнодушни да се у име града у којем сте одрасли један Хандке проглашава “персона нон грата” и да се свако ко има мишљење супротно “једној и јединој” верзији истине системски напада?

КАРАЈЛИЋ: Част ми је што сам у истој колони “персона нон грата” у којој је и Хандке. Ја сам, ономад, кад је колега Петер добио “Нобела”, рекао да Андрић више није наш једини нобеловац. Има још један. Хандке! Оно што Хандкеа и мене зближава је мотив због којег имамо прилично идентичан став. А тај мотив је то што не можемо да трпимо неправду која је учињена једној страни у балканском лонцу, а то су Срби. Немам изоштрен национални осјећај. Напротив, рођен сам и одрастао у “шареној” породици. Увијек сам се осјећао Југословеном, јер је то мени било природно. Од тога нисам побјегао никада. Међутим, довољно је да не дијелиш опште увријежене ставове у мотиву, природи и карактеру сукоба на Балкану па да те прогласе четником. Ја сам дуго био усташа, док нису провалили да сам четник. (смијех).

ГЛАС: Ових дана поново се кува балканско буре барута и то поново у Сарајеву. Поново је улога лоших момака додијељена Србима, поново нам долазе гласници Великог брата, уз пријетње, уцјене и санкције, тако да једна Ваша теорија о Сарајеву као “балканском Јерусалиму” све више добија потврду у реалности. Може ли неко са стране размрсити чвор, који се овдје уплиће вијековима?

КАРАЈЛИЋ: Једино могуће рјешење је дијалог. Али, дијалог без туторства са стране. Историја је показала да ти који долазе са стране никада нису били добронамјерни, нити им је било у интересу да је “Босна мирна”. Знам да је лакше промијенити путању Марса него успоставити повјерење међу народима на овоме подручју, али једног дана ће то бити неизбјежно. А тај дан се полако приближава.

ГЛАС: Друштвене мреже засипају нас милионима тона смећа, на све бројне проблеме модерне цивилизације ту је сада корона, климатске промјене и глобална параноја од новог хладног рата. Да ли сте оптимиста или песимиста у погледу правца у којем свијет иде?

КАРАЈЛИЋ: Увијек сам оптимиста. Колико год да изгледа да се живот на планети ближи свом логичном крају, а ништа није вјечно осим “Индекса”, дубоко вјерујем да ће неке силнице које у овом моменту изгледају ефемерне постати одлучујуће и да ће цјелокупну ситуацију окренути набоље. Корона нам је показала да је све могуће. Када смо прије десетак година разговарали о томе шта би било најбоље за човјечанство, једини могући одговор је био да свијет стане, да стане производња, да се профит анулира, да се вишак правилно распореди по планети и да пауза траје који годину док се планета не регенерише. Такав развој догађаја подразумијевао је да сви сједе код куће, да не лете авиони, да се не возе аутомобили, да се семафори у Њујорку, Лондону, Паризу угасе ради штедње струје, јер нема аутомобила којима су они били потребни. Тај је сценарио тада, прије десетак година, била тешка научна фантастика. А шта је данас? Данас нам то изгледа сасвим извјесно, јер смо ту слику имали прилику да видимо. Значи, све се може ако те природа натјера да то и урадиш.

ГЛАС: За крај шта бисте пожељели својој публици за наступајуће празнике и годину пред нама?

КАРАЈЛИЋ: Не само својој публици, већ и цијелом свијету, желим да сви у 2022. будемо негативни!

Класика

ГЛАС: Навикли смо се на изненађења од Вас, али ипак сарадња са Стефаном Миленковићем била је за многе крајњи шок. Откуд Ви, Стефан, Гиле Шампион и Чајковски заједно на истом задатку и да ли је то у ствари одговор на тврдњу из нумере “да нема живота без снова”?

КАРАЈЛИЋ: Са Стефаном се познајем доста дуго. Он је славан откако се родио, постао је синоним за виолину, али је у исто вријеме неко ко воли да експериментише. Онај који скаче падобраном са 3000 метара у сваком случају је неко ко се не боји изазова. Са друге стране, он је одрастао уз моју музику и “Надреалисте” па смо на неки начин блиски. Мислим да смо се пронашли у овоме пројекту. Овако нешто није радио нико до сада, ни код нас ни у свијету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.