Михалков: Оно што је руска интелигенција заборавила...

„Ако ме питате нешто о женском вешу, ја ћу разговарати са вама о женском вешу. Можемо разговарати и о фирзурама. Али ако ме питате о политици, ја ћу разговарати о политици", казао је Михалков одговарајући на бројна питање новинара о томе зашто често износи своје политичке и идеолошке ставове мимо својих филмова.

Међутим на једно питање одговор је немогуће дати, каже он у разговору за сајт Б92.

„Немогуће је одговорити на питање које филмове волим да гледам, који су ми омиљени. Понекад волим да гледам Џима Џармуша, понекад волим да гледам и акционе филмове а понекад волим да гледам филмове Жан-Пјера Мелвила, чак и филмове о самурајима. То највише зависи од расположења", открива нам Михалков. „Једино што не волим да гледам јесу лоши филмови. Али понекада и то треба да гледате, и то онда када не вјерујете у себе, када нисте пуни самопуздања. Тада вриједи гледати и лоше филмове."

Својим омиљеним редитељима и умјетницима, али и својим ранијим филмовима послао је посебне поздраве у свом најновијем остварењу „Сунчаница", заснованом дјелимично на Буњиновом дјелу. У питању су мали омажи (сцена са колицима, анегдота са писцем) за које тврди да публика не мора да их препозна, али њему су важни.

Оно што му је важније у односу са публиком јесте податак да је „Сунчаница" један од најгледанијих филмова у руској кинематографији. Наиме, након јесење премијере у Београду, филм је у руским биоскопима претходних мјесеци забиљежио велики успјех. Чак ни то што је, само три седмице након премијере, филм на бројне захтјеве приказан на телевизији, иако Михалков напомиње да се до телевизијског приказивања углавном чека мјесецима, није одвукло публику од биоскопа.

„Чак и када је најзад скинут са репертора, на захтјев публике филм је поново враћен у московске биоскопе, па га је док ја причам са вам овдје, током ова два дана, у Москви гледало неколико хиљада", наводи Михалков који је протеклог викенда био гост фестивала Кустендорф, чије ће затварање бити уприличено вечерас на Мећавнику.

Радња филма грана се у двије линије спојене у јунаку руског поручника, од којих се једна дешава 1907, а друга 1920. године у вријеме Црвеног терора. Дочаравајући преврате који су се десили у руском друштву и на европској сцени, филм са својим јунацима покушава да пронађе одговор на питање како су се десили толики ужаси на прагу ратом обиљеженог двадесетог вијека.

„Чехов је, чини ми се, јадном записао да свака срећна особа треба да има још једну особу која ће јој с времена на вријеме чекићем лупати на врата да је подсјећа на несрећу", објашњава Михалков. „Важно је увијек гледати на оне испод себе, поредити се и са њима, а не само са онима изнад нас. То је руска интелигенција заборавила. Они нису имали особу са чекићем. Мислили су да ће срећа вјечно да траје."

Према његовим ријечима наивно је мислити да умјетници у вријеме кризе могу, попут љекара, да дођи и олако помогну људима да превазиђу проблеме. Напомиње како је у животу све важно и како су и најмањи детаљи некада од великог значаја, баш као и на филму.

„Када сте убјеђени да сте безбједни, када сте срећни, млади и лијепи, када кроз живот идете не обраћајући пажњу на мале ствари, затећи ћете се једног дана на ивици понора, питајући се како се све ово десило", закључује он.

Медији су навелико писали о томе како је Михалков једну од улога додјелио српском глумцу Милошу Биковћу, али занимљиво је и то да је редитељ на овом филму сарађивао и са једним од својих омиљених монтажера, Светоликом Мићом Зајецом.

„Мића Зајец је генијалан монтажер", казао је Михалков. „Његова највећа снага је у томе што он тога није ни свјестан. То је веома важно. Да је он тога свејстан, вјероватно би изгубио свој дар."

У разговору за портал Б92 Михалков открива да у својој филмској колекцији има и српске филмове. Упитан да наведе неке од њих, а да то нису остварења Емира Кустурице, Михалков одговара:

„Волим филмове Саше Петровића и имам их у својој колекцији. Волим много и оно што ради Питер Богданович, Американац поријеклом из Србије, он има велике филмове."

Филм „Сунчаница" на Мећавнику је награђен великим аплаузом, а посвећеност публике највећа му је награда, каже редитељ. Ипак, подједнако му је драго и признање Златни орао за најбољи руски филм, који је овог мјесеца освојио у Русији.

Међутим, упркос хвалоспјевима у својој земљи, филм није побрао добре критике на свјетској сцени. Након одбијања да филм премијерно буде приказан на Међународном филмском фестивалу Венецији, Михалков за њих и данас тврди да се понашају „будаласто и дјетињасто". За оне критичаре који филм оцјењују као „пропутиновски", Михалков каже како не жели да коментарише њихову параноју.

„Могао бих да кажем да филм није пропутиновски, али то нећу учинити. То је њихов проблем", једноставно објашњава он.

Такође не жели да коментарише ни филм „Левијатан", оштру и прилично туробну критику актуелног стања у руском друштву, коју су за разлику од његове „Сунчанице" свјетски филмофили наградили најбољим оцјенама и признањима. Михалков наводи како је су „Сунчаница" и „Левијатан" конкурентски филмови, па не би желио да се упушта у оцјењивање тог остварења.

„Ја желим да радим и гледам оне филмове у којима је бар некоме потребна љубав. Ако ја видим шта редитељ воли и кога воли, онда могу да схватим кога не воли", даје кратак коменатар поводом „Левијатана". „Али кад видите филм у коме никога не воли, ја онда желим да схватим кога ти уопште волиш? Али то је само моје мишљење."

Младим студентим са којима је по приказивању „Сунчанице" одржао радионицу казао је да је снимање филмова тешко „ако хоћете да то радите онако како би требало да се ради": „На страну таленат који је дат од Бога, за доброг редитеља неопходни су стрпљење и хумор."

Оно што је, према његовом мишљењу, најважније за успјех филма, јесте атмосфера коју редитељ креира, како иза, тако и испред камере.

„Сви људи који раде на филму треба да буду убјеђени да без њих тај филм не би био снимљен", објашњава редитељ. „Глумац на снимању филма нема публику као у позоришту, па енергију може да добије само од колега глумаца и од екипе. Зато свака особа која на мом снимању погледа на сат, зна да више неће радити за мене."

Упитавши га за додатне савјете, студенти су од њега добили још неколико смјерница, али и по коју анегдоту чије ће поуке знатно дуже памтити.

„Сјећам се да сам једном великом руском глумцу на снимању филма рекао на који начин би требало да снимимо сцену коју смо радили, али он са тим није био сагласан и рекао ми је да неће тако да снима. Почели смо да се расправљамо, тензија је расла, што смо се више свађали, гора је била ситуација на снимању. Онда сам ја тражио пет минута паузе послије које сам се вратио и рекао: 'Ти си био у праву, ја нисам.' 'Стварно', упитао ме је? Потврдно сам одговорио и почели смо најзад са снимањем, али он је и даље глумио све погрешно. Станите, повикао сам. Обратио сам се гласно својој асистенткињи: 'Цвјето, зашто причате тамо', иако она није причала. А онда сам наставио и њему рекао: 'Извини, одлично је све, можеш ли само ово мало да поправиш?' Снимање се наставило, али је он и даље лоше радио посао. 'Цвјето, шта то радите', поново сам повикао и тражио да снимимо све поново. 'Али она ми није сметала', казао ми је глумац. 'Знам, знам', одговорио сам му. 'Ти си урадио скоро све савршено, али ако можеш само мало сировије да кажеш посљедњу реплику', замолио сам га. Учинио је то, а ја сам онда повикао: 'Цвјето, изађи већ једном са снимања!' Она је јадна излетјела у сузама. 'Али није ми она сметала ништа, нисам је чак ни примјетио', покушао је да је брани. 'Знам, знам. Али ти си овдје био скоро савршен. Сад само пробај да устјанеш и сједнеш мало брже.' И на крају је одглумио свој дио онако како сам ја хтио. Рекао сам свима: 'Стоп, сеци!' То је било то. А њему сам рекао: 'Ето, био си у праву.' Дакле, потребно је да створите илузију да сви раде онако како сами мисле да је најбоље да се ради, али да у ствари раде оно што ти хоћеш. Е то је права режија."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.