Миа Беговић, глумица, за “Глас Српске”: Сцена је моје природно станиште

Мој посао и свих умјетника је да трагамо за истином, а ту немате рационалне фиге у џепу. Ту је тешко постићи баланс.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” глумица Миа Беговић, чија би монодрама “Све што сам прешутјела” овог викенда требало да буде одиграна у Бањалуци, али је њено играње помјерено.

- Волим своје срце јужњачко, далматинско, своју страст за животом, за умјетношћу, за позориштем, књигама, упознавањем људи. Али, мислим да сам при томе мало пазила на себе и можда сам се превише давала, али не бих вољела да изгубим себе тако радозналу. Волим људе који се дају и носе и ерос и танатос на сцени - додала је она.

ГЛАС: Шта се крије иза наслова монодраме “Све што сам прешутјела” и на чему је фокус?

БЕГОВИЋ: Наслов је парафразирање наслова романа који ме је подстакао на писање. Ријеч је о дјелу “Зашто сам вам лагала” Јулијане Матановић, које говори о њеном одрастању и сазријевању. Тај роман ме дирнуо, јер сам се препознала. У монодрами са пуно самоироније шалим се на свој рачун. Тешко је рећи све о себи. Ни са ким се не обрачунавам. Људе које спомињем, спомињем по добром, а оне друге не именујем. Живот се и састоји од свакодневних ситница, бола, весеља и оних питања која нам висе над главом и која су нам исте тачке, без обзира на то гдје живимо. Од оног да ли ћемо имати довољно новца да отхранимо своје дијете, да ли ће нам бити узвраћена љубав па до оних баналних и буквалних - да ли ми се појавио целулит у 55. години (смијех).

ГЛАС: Колико је личног у овој монодрами?

БЕГОВИЋ: Нисам писала толико о себи - писала сам о свим људима. Са 14 година сам отишла из куће па сам писала о борби човјека који жели нешто направити у животу. Причајући разне анегдоте из свог живота откривам публици оно што је мене формирало као особу. У неким ситуацијама има личног, али је то лично само мотив за стварање, јер би било преегоистично и пребахато да сам мислила да је људима занимљиво да гледају мој животопис. Надам се да сам овим текстом дошла до оног општељудског. Видим да се мушкарци и жене препознају у мом тексту, а то је оно што сам хтјела да постигнем.

ГЛАС: Шта је оно што Вас покреће?

БЕГОВИЋ: Покреће ме љубав и нешто што сам себи обећала кад сам као четрнаестогодишњакиња дошла у Дубровник у средњу школу, а то је да се свако јутро могу насмијешити себи у огледалу. То су моја два основна постулата.

ГЛАС: Како посматрате културно-умјетничку сцену у региону? Постоји ли слобода умјетничког и критичког казивања?

БЕГОВИЋ: Захваљујући монодрами и мом мотиву за бављењем овим послом, тај мој дух истинске радозналости ме довео до многих фестивала. Тако сам прошле године била предсједница међународног жирија у Нишу на фестивалу “Театар на раскршћу”. Имала сам прилику да видим десет божанствених представа и попричам са људима које нисам видјела пар деценија. Прије смо се пуно више дружили. Без информација о послу којим се бавимо не можемо радити свој посао, не можемо бити добри умјетници. Морамо знати шта се догађа и морамо имати више синергије и жељети да учимо једни од других.

ГЛАС: У чему се огледа љепота и чар глуме и тај моменат када сте на позоришним даскама?

БЕГОВИЋ: Прије основне школе сам знала да желим да се бавим глумом. У првом разреду основне школе када сам полагала пријемни за драмску секцију у комисији ми је била сестра. Сјећам се треме с којом сам рецитовала. Десило ми се да сам направила грешку, казавши: “Крчму је сломио гвоздени мост”, умјесто “Кичму” и сви смо праснули у смијех. Мислила сам “како ми се ово могло догодити у оваквом тренутку”, али прошла сам и од тада ниједна академија у мом малом мјесту у Далмацији није могла проћи без мог соло наступа. На сцени се осјећам најслободније, она је моје природно станиште и тамо тражим истинитост у свакој својој улози.

ГЛАС: Како сте доживјели ситуацију изазвану вирусом корона?

БЕГОВИЋ: Велика туга је за толиким изгубљеним животима и без обзира на то што ми себе енергетски дижемо сваког јутра, не може нико од нас остати имун на толико трагедије која се догађа и дан-данас. Ми умјетници смо на људску патњу посебно сензитивни. Мислила сам да никад више нећу писати, али ето већ двије трећине текста су готове за нову монодраму. На тај начин ћу покушати да унесем мало сунца и вама и себи у живот. Биће у форми стендапа.

Улоге

ГЛАС: Која улога Вам је најдража и да ли Вам је драже позориште, филм или серије?

БЕГОВИЋ: Не могу вам рећи шта ми је драже. Увијек сам ишла за добрим улогама и ту сам била миљеница судбине. Улога Ехигеније Гетеове, која ми је на “Љетњим играма” донијела награду “Орландо”, највећу за драмско остварење, засигурно ме је обиљежила. Обожавала сам да играм Марту у представи “Ко се боји Вирџиније Вулф”, коју смо изводили у Центру “Сава” пред три и по хиљаде људи. Драга ми је улога у серији “Понос Раткајевих”, у којој ми је Бранко Иванда дао слободу за креирање лика, као и она у серији “Периферија сити” са Ивом Грегуревићем. Издвојила бих и Амалију коју сам играла у представи “Шепави Јура од Краварског”. Занимљиво је да сам играла Амалију, жену од 92 године и 120 килограма, то је карактерна улога и предсказање моје глумачке судбине (смијех).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.