Књижевник Ненад Грујичић: Пјесник дежурно божанство

* ГЛAС: Међу досадашњим добитницима награде "Павле Марковић Aдамов" били су Дејан Медаковић, Aлександар Тишма, Бошко Петровић, Душко Трифуновић, Раша Ливада, Вида Огњеновић, Иван Гађански, Јовица Aћин и други. Како доживљавате ово високо признање?

ГРУЈИЧИЋ: Награде су увек светлост са особеном нијансом извора из којег истичу. Изузетно ми је драга ова награда, с обзиром на то да је Павле Марковић Aдамов (1855 – 1907) био оснивач и целу деценију уредник листа "Бранково коло" у Сремским Карловцима. Овај познати лист излазио је од 1895. до 1914. године. Имам привилегију да данас водим институцију "Бранково коло" која наставља велику традицију.

* ГЛAС: У чему је особеност Павла Марковића Aдамова у контексту српске књижевности и културе?

ГРУЈИЧИЋ: Aдамов је антологијски писац, приповедач. песник, критичар, есејиста, преводилац, публициста и новинар. Школовао се у Прагу, Грацу и Бечу, четврт века био професор чувене Карловачке гимназије. Неколики јаки историјски удари и незацељен дисконтинуитет наше културе у двадесетом веку допринели су да Aдамов падне у привремени засенак. Ова непоновљива личност је од огромног значаја за српску културу, несвакидашња судбина са импресивном биографијом и делом.

* ГЛAС: Сремски Карловци су у то вријеме имали особену и снажну културну атмосферу. У чему је Aдамовљева заслуга за одржавање културног процвата Сремских Карловаца?

ГРУЈИЧИЋ: У утицајном листу "Бранково коло", Aдамов је окупљао писце из свих српских и јужнословенских крајева, објављивао преводе са европских језика. У његову су кућу на познате седељке долазили Стеван Сремац, Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић, Вељко Петровић и други. Сремчев "Поп Ћира и поп Спира" и Станковићева "Коштана" светло дана су угледали управо у "Бранковом колу". Aдамов је заслужан за култ Бранка Радичевића, он је био на челу одбора за пренос земних Бранкових остатака из Беча на Стражилово 1883. године. Написао је мноштво чланака о томе, детаљно насликао пренос и атмосферу тога доба. Павле Марковић Aдамов је био велики индивидуалац, живео је за књижевност. У излазак листа "Бранково коло" уложио је очев иметак. Клонио се дневне политике, њених преливода и наговарача. Био је образован и талентован човек са мисијом и визијом.

* ГЛAС: Однос традиције и савремености одувијек је био важан стваралачки беочуг. Питање слободног и везаног стиха и даље је актуелно?

ГРУЈИЧИЋ: Писац не може да постоји без матерњег језика као основног медијума, песник поготово. Матерња мелодија језика јесте главна боја талента који пледира за списатељски резултат. И слободан и везан стих подразумевају оригиналан стваралачки печат. Међутим, слободан стих је у последњих сто година "произвео" доста непесника, оних јуришника на поље стваралачке слободе који су, напрасно се одричући везаног стиха, без икаквих уступака и ограничења исписали хрпе пиљевине. У многим случајевима, писати данас слободан стих, исто је што играти тенис без мрежице. Дакле, метричка оркестрација стиха подразумева високо подигнуту и затегнуту меру талента и заната.

* ГЛAС: Aгресивним продором нових медија и дигиталне технологије говори се о такозваном крају књижевности и поезије. Како гледате на то?

ГРУЈИЧИЋ: Уопште нисам узнемирен. Често се насмејем на то. О томе говоре неталенти и брзи продавци свога Ја. Они идолопоклонички пужу пред сваком новотаријом времена и неумерено јој се диве. Не дотиче ме успаничена скепса неких мојих савременика. Слична се прашина дигла пре сто година појавом филма наспрам позоришта, па се театар наставио развијати и умножавати своје креативне кругове и потенцијале. Сад се, ето чуда, говори, у ствари, о великој кризи филма спрам телевизије, а позориште несметано наставља свој живот. Тако је и са поезијом, која ће увек постојати као највиши облик књижевне уметности. О таленту је, дакле, реч, божанском белегу у човеку, њему не смета интернетски транспорт текста, напротив. Без поезије нема ероса света, нема креативних слобода и чаролија. Она је измислила и домаштала сва светска чуда и достигнућа. Песник је дежурно божанство наше цивилизације, брани је од плесниве саможивости и пропасти.

Проза

* ГЛAС: Имате роман у рукопису? Објавили сте недавно и књигу прича? Шта је пјеснику проза?

ГРУЈИЧИЋ: Песник лако може да пише и друге жанрове, то му је по природи и ширини талента дато. Не знам случај да је прозни писац после две-три своје прве књиге, написао књигу песама. Одавно пишем огледе, есеје и критику, па сам напросто у ту количину текста унео белетристичке валере живота и тако су настале моје књиге прозе. Завршио сам роман који би требало да се појави до београдског Сајма књига.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.