Књижевник Милисав Савић о значају награде Петар Кочић: Нови Кочић данас није могућ
Бањалука - Свет је пун јаука, не само са Змијања, али ту књижевност ништа не може, јер је маргинализована. Глас јој се не чује од гласова фолк музике или других гласова који промовишу најцрњи примитивизам.
Испричао је ово за "Глас Српске" књижевник Милисав Савић, овогодишњи добитник награде "Петар Кочић", која му, како истиче, много значи, јер носи име једног од највећих српских писаца.
Признање ће га, како каже, мотивисати да ствара даље и писању поклања себе.
- Сви кажу да сам ја писац незавршеног дела, да нисам дао оно најбоље од себе. Не смем да изневерим велика имена наше књижевности чијим сам се наградама окитио - прича Савић, овогодишњи добитник награде "Меша Селимовић" за роман "Ла санс пареилле".
Како је посљедњих дана све у знаку Кочића и неких јавних преиспитивања да ли смо се као народ одужили овој књижевној громади, за коју су многи књижевници рекли да је данас актуелнија него икада прије, Савић је истакао да је Кочић једини писац, поред Караџића, који има сабор.
- Један нови Кочић данас није могућ. Најважније је да и Кочић и Вук и данас живе као писци. Хоћу рећи, Кочићеве књиге не скупљају прашину по библиотечким полицама. Јесте Кочић нека врста свеца или иконе, али од њега се и те како може научити како се пише проза која не бежи од проблема овог света, проза која тражи помиловање, како би рекла Десанка, за обесправљене, понижене, опљачкане - надахнуто говори Савић.
Кочићево дјело, потврђује он, јесте прожето политиком, али оно није у служби било какве политике, поготово дневне.
- Код Кочића је доминантна књижевност, она субверзивна, критичка, која све доводи у питање, па и сваку идеологију, а све у име старих хуманистичких вредности: слободе и правде - истиче Савић.
Свјестан друштвених, социјалних, политичких и културних услова живота, у којима се праве вриједности ријетко када искрено цијене, говорио је и о положају књижевности у таквом друштву.
- Поставља се питање: да ли немоћ књижевности означава и њену смрт? Не бих рекао. Приче се морају причати, па макар оне личиле на глас вапијућег у пустињи! Уосталом, из једног таквог очаја Шехерезада је, само да би спасла себи главу, испричала хиљаду и једну величанствену причу. Шехерезада је сачувала главу и ето одговора на питање у чему је моћ књижевности - закључио је Савић.
Кочићева аутентичност
Књижевник, чија су дјела преведена на грчки, енглески, словеначки, бугарски, румунски и који је добитник престижних књижевних признања, изузетно цијени пет српских приповједача.
- Бора Станковић, Лаза Лазаревић, Сима Матавуљ, Иво Андрић и Кочић чине ту чувену петорку. Најаутентичнији од њих је Кочић. Сировог, али великог дара. Мало је, врло мало шмире и пиротехнике у његовој прози - сматра Савић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
