РЕЦЕНЗИЈА “Кућа на путу” (2024): Какво вријеме, таква и кафана

Наиме, Силвер, који је био и продуцент оригиналног филма из 1989. године, дефинисао је властити кинематографски опус мјешавином акције и комедије уз глорификовање поетике усамљеног јунака, који сукобе рјешава шакама, оружјем и хумором и од тога приступа не одустаје ни у новој верзији, рађеној у продукцији моћног студија “Амазон”.

Наравно, јасно је да је нова верзија поетику и атмосферу оригиналног остварења (у режији Ровдија Херингтона и са Патриком Свејзијем у главној роли), класичног примјера малог Б-филма, који је ношен енергијом и шармом глумачке екипе превазишао самог себе, прилагодила трећој деценији 21. вијека. Силвер је ангажовао искусног режисера Дага Лимана, доказаног мајстора за филмску акцију и одличног глумца Џејка Џиленхола, који се успут и максимално набилдао за нову ролу, а филм је у складу са новим временом хистеричне ужурбаности дигиталне ере далеко бржи, жешћи и мишићавији, али нажалост и далеко конфузнији него оригинал.

У новој верзији Џиленхол тумачи насловну ролу Елвуда Далтона, бившег УФЦ борца, који је напустио свијет спорта након што је усмртио ривала у рингу и преживљава од данас до сутра у илегалним уличним борбама, мучен грижом савјести и самоубилачким поривима. Случајни сусрет са Френки (Џесика Вилијамс), власницом породичног бара на Флориди, који уништава група хулигана, доноси му привремени ангажман кафанског избацивача, који брзо уводи ред у кафану, али још брже схвата да напади нису случајни инциденти, већ организован план локалног бизнисмена Бена Брента (Били Магнусен), који жели да на локацији бара изгради елитно насеље. Након што Далтон поквари Бренту неколико покушаја рјешавања ситуације, Брентов отац, бивши владар мјеста, а садашњи робијаш, шаље свог човјека за специјалне задатке, психотичног убицу Нокса, којег тумачи славни УФЦ шампион Конор Мекгрегор да убрза пословну операцију.

И то до тог тренутка функционише сасвим пристојно, јер Џиленхол с лакоћом износи ролу усамљеног вестерн осветника, чије име значи правда и чије шаке, уз дјечачки осмијех доносе ред, док успут шармира локалну докторицу Ели (Данијела Мелкиор), а Лиман из режисерске столице мајсторски диже френетични темпо уз неколико антологијски снимљених акционих сцена. Проблеми настају када сценарио филма покушава загристи више него што му је потребно, умјесто да остане оно што суштински јесте, акциони Б-филм, са нешто бољим буџетом.

Наиме, сценаристи Ентони Багароци и Чак Мондри покушали су проширити базичну премису елементима психолошке драме, лагане мелодраме и друштвено ангажованог филма, али док се “Кућа на путу” држи жанровских канона акције она функционише као швајцарски сат, са друге стране када се нађе у моментима унутрашњих дилема главног јунака и квазиангажоване драме о класним односима сиромашних локалаца (потпуно очекивано углавном припадника мањина) и богатих инвеститора (наравно, богатих бијелаца), она наративно штека као кинески дигиталац, којем су батерије на измаку.

Лиман, просто речено, није чудотворац, већ режисер који покушава да од невјешто написаног сценарија извуче што више смисленог филма, што добрим дијелом и успијева, како на своје искуство, тако и на труд и енергију глумачке екипе, посебно Џиленхола и Мекгрегора, који бриљира као сулуди разбијач (злобници би рекли и не треба пуно глумити), којем је борба важније од бизниса.

Генерално гледано, ни оригинални филм није био ремек-дјело, већ мали филм који је на мишиће и шарм ауторске екипе стекао култни статус код публике, док је римејк, скупи филм који покушава бити шармантни мали филм, али у томе не успијева све вријеме, без обзира на труд својих аутора. Просто речено, какво вријеме, таква је и кафана, што газда Силвер врло добро зна, али не мари док други плаћа цех.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.