Рајко Грлић: Некада је филм био најбољи циркус у граду

У оквиру пројекта “Bookign Balkan”, он је у Културном центру “Град”, са редитељем Стефаном Арсенијевићем причао о новом, допуњеном издању своје књиге “Неиспричане приче”, која је недавно изашла из штампе и у Србији, са уводним текстом књижевнице Марине Вујчић, преносе Новости.

- Не осjећам се као књижевник, моја књига је збир забиљешки. Пристао сам да је напишем јер су ме убједили да се филмови не рачунају ако не напишем бар једну књигу. Кад сам отишао у свој егзил, убијеђен да више нећу снимати филмове, пошто се показало да приче које смо пријатељи и ја причали нису допринијеле да наш простор постане цивилизованији, почео сам да пишем ове забиљешке. Писао сам за себе, али и да би моји унуци знали шта се догодило и зашто су Американци, а не Југословени. Једном сам неке од њих показао Анти Томићу и рекао ми је “Ово мораш објавити” - испричао је Грлић.

Књига је изашла до сада у Хрватској, Србији, Сјеверној Македонији, Словенији, САД, Британији и Чешкој, и Грлић је за свако од тих издања додао по неколико прича везаних управо за земљу у којој ће књига бити публикована. Тако је скупио 23 нове забиљешке и изашло је допуњено издање књиге. Како је признао, није очекивао распродат тираж од 10.000 примјерака, као ни око 500 мејлова читалаца из цијелог свијета, а највише људи са ових простора у егзилу, који су, подстакнути његовим сјећањима и размишљањима, пожељели да са аутором подијеле и своја.

На питање Стефана Арсенијевића да ли су филм или књига бољи сјведоци времена, Грлић је као из топа одговорио - филм:

- Филм је основни извор информација за све будуће археологе живота о томе како су се људи облачили, шта су јели, гдје и у каквим системима су живјели и какав је био њихов однос према тим системима. Документ о времену. Књижевност је пуно интимнија и изазива далеко личније реакције код читалаца. Храбри људе да причају своје приче.

Будући да је неколико његових филмова настало инспирисано књигама, познати режисер подијелио је своја искуства са њиховим писцима. Рецимо, када је добио књигу Дубравке Угрешић “Штефица Цвек у раљама живота”, отишао је код ове списатељице и предложио јој да заједно раде.

- Одговорила ми је оно што ми је већина писаца одговарала: “Хајде ти то ради и јави кад ће премијера.” Ипак, након моје треће верзије сценарија, пристала је да напише реплике за Бодана Диклића. Касније, када је први пут видјела филм у монтажи, изашла је љута јер сам га, како је мислила, беспотребно исполитизовао дајући ликовима националност. Питала је: “Зашто си то направио?!” Била је 1983. година. Године 2005. гостовали смо на неком универзитету у САД и причали о књижевности и филму, па и о том филму, кад Дубравка Угрешић каже публици: “Јесте видели како смо знали да ће се земља распасти због национализма?!” - сјећа се Грлић.

И Борислав Пекић му је рекао “Јави кад ће премијера” када га је звао да заједно раде сценарио за филм “Ђавољи рај”. Послије су ипак писали заједно и Грлић је код њега одлазио у Лондон.

- Пекић је био изузетно господствено биће. Ујутро, кад његова супруга оде на посао, он скува пола литра кафе, нахрани мачку, сједне за компјутер и ради до пет поподне, док она не дође. Уопште не једе, нема потребу за храном. Кад сам схватио да ћу умријети од глади, кажем му да идем да прошетам и одем на доручак. Поподне, кад се врати супруга и постави ручак, а красно је кувала, он би појео врло мало и отворио боцу вискија. И тако сваког дана нову боцу. Једном сам му донео одличан виски с аеродрома, а он гледа флашу и каже: “То је штета трошити на мене.” Био сам са њим и једном приликом кад је ишао код Михиза. Однио му је 700 страна рукописа, а овај му је вратио 220. Пекић се није бунио. Мирно смо отишли на вечеру - прича Грлић.

Редитељ је подијелио с публиком и како је настао филм “Караула”, за који је сценарио написао са Антом Томићем. Томић је прво написао две приче о извјесном човеку пре и током рата. Грлић му је предложио да напише и трећу - после рата, и тако заокружи циклус:

- Казао је да ће ми послати текст за десет дана, а јавио се послије годину. Дванаест верзија сценарија смо написали док није настала “Караула”.

БАЛКАНСКИ ЛОНАЦ

Иако није популарно у Загребу рећи да си са Балкана, ја се осећам као Балканац - казао је Грлић. - Верујем у лепоту различитости који свако од нас доноси у тај заједнички балкански лонац.

Тренутно, у току је постпродукција у Београду за филм “Свему дође крај” по мотивима Крлежиног романа “На рубу памети”, за који су такође сценарио написали он и Томић:

- Када смо прочитали поново књигу, схватили смо да је то бриљантан есеј о времену сличном нашем. Нисмо могли да адаптирамо цео роман, хтели смо само део и на томе смо се дуго мучили.

На Арсенијевићево питање зашто је рекао да му је то задњи филм, Грлић је одговорио:

- Ово ми је већ четврти задњи филм, срећом да постоји и последњи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.