Rajko Grlić: Nekada je film bio najbolji cirkus u gradu

U okviru projekta “Bookign Balkan”, on je u Kulturnom centru “Grad”, sa rediteljem Stefanom Arsenijevićem pričao o novom, dopunjenom izdanju svoje knjige “Neispričane priče”, koja je nedavno izašla iz štampe i u Srbiji, sa uvodnim tekstom književnice Marine Vujčić, prenose Novosti.

- Ne osjećam se kao književnik, moja knjiga je zbir zabilješki. Pristao sam da je napišem jer su me ubjedili da se filmovi ne računaju ako ne napišem bar jednu knjigu. Kad sam otišao u svoj egzil, ubijeđen da više neću snimati filmove, pošto se pokazalo da priče koje smo prijatelji i ja pričali nisu doprinijele da naš prostor postane civilizovaniji, počeo sam da pišem ove zabilješke. Pisao sam za sebe, ali i da bi moji unuci znali šta se dogodilo i zašto su Amerikanci, a ne Jugosloveni. Jednom sam neke od njih pokazao Anti Tomiću i rekao mi je “Ovo moraš objaviti” - ispričao je Grlić.

Knjiga je izašla do sada u Hrvatskoj, Srbiji, Sjevernoj Makedoniji, Sloveniji, SAD, Britaniji i Češkoj, i Grlić je za svako od tih izdanja dodao po nekoliko priča vezanih upravo za zemlju u kojoj će knjiga biti publikovana. Tako je skupio 23 nove zabilješke i izašlo je dopunjeno izdanje knjige. Kako je priznao, nije očekivao rasprodat tiraž od 10.000 primjeraka, kao ni oko 500 mejlova čitalaca iz cijelog svijeta, a najviše ljudi sa ovih prostora u egzilu, koji su, podstaknuti njegovim sjećanjima i razmišljanjima, poželjeli da sa autorom podijele i svoja.

Na pitanje Stefana Arsenijevića da li su film ili knjiga bolji sjvedoci vremena, Grlić je kao iz topa odgovorio - film:

- Film je osnovni izvor informacija za sve buduće arheologe života o tome kako su se ljudi oblačili, šta su jeli, gdje i u kakvim sistemima su živjeli i kakav je bio njihov odnos prema tim sistemima. Dokument o vremenu. Književnost je puno intimnija i izaziva daleko ličnije reakcije kod čitalaca. Hrabri ljude da pričaju svoje priče.

Budući da je nekoliko njegovih filmova nastalo inspirisano knjigama, poznati režiser podijelio je svoja iskustva sa njihovim piscima. Recimo, kada je dobio knjigu Dubravke Ugrešić “Štefica Cvek u raljama života”, otišao je kod ove spisateljice i predložio joj da zajedno rade.

- Odgovorila mi je ono što mi je većina pisaca odgovarala: “Hajde ti to radi i javi kad će premijera.” Ipak, nakon moje treće verzije scenarija, pristala je da napiše replike za Bodana Diklića. Kasnije, kada je prvi put vidjela film u montaži, izašla je ljuta jer sam ga, kako je mislila, bespotrebno ispolitizovao dajući likovima nacionalnost. Pitala je: “Zašto si to napravio?!” Bila je 1983. godina. Godine 2005. gostovali smo na nekom univerzitetu u SAD i pričali o književnosti i filmu, pa i o tom filmu, kad Dubravka Ugrešić kaže publici: “Jeste videli kako smo znali da će se zemlja raspasti zbog nacionalizma?!” - sjeća se Grlić.

I Borislav Pekić mu je rekao “Javi kad će premijera” kada ga je zvao da zajedno rade scenario za film “Đavolji raj”. Poslije su ipak pisali zajedno i Grlić je kod njega odlazio u London.

- Pekić je bio izuzetno gospodstveno biće. Ujutro, kad njegova supruga ode na posao, on skuva pola litra kafe, nahrani mačku, sjedne za kompjuter i radi do pet popodne, dok ona ne dođe. Uopšte ne jede, nema potrebu za hranom. Kad sam shvatio da ću umrijeti od gladi, kažem mu da idem da prošetam i odem na doručak. Popodne, kad se vrati supruga i postavi ručak, a krasno je kuvala, on bi pojeo vrlo malo i otvorio bocu viskija. I tako svakog dana novu bocu. Jednom sam mu doneo odličan viski s aerodroma, a on gleda flašu i kaže: “To je šteta trošiti na mene.” Bio sam sa njim i jednom prilikom kad je išao kod Mihiza. Odnio mu je 700 strana rukopisa, a ovaj mu je vratio 220. Pekić se nije bunio. Mirno smo otišli na večeru - priča Grlić.

Reditelj je podijelio s publikom i kako je nastao film “Karaula”, za koji je scenario napisao sa Antom Tomićem. Tomić je prvo napisao dve priče o izvjesnom čoveku pre i tokom rata. Grlić mu je predložio da napiše i treću - posle rata, i tako zaokruži ciklus:

- Kazao je da će mi poslati tekst za deset dana, a javio se poslije godinu. Dvanaest verzija scenarija smo napisali dok nije nastala “Karaula”.

BALKANSKI LONAC

Iako nije popularno u Zagrebu reći da si sa Balkana, ja se osećam kao Balkanac - kazao je Grlić. - Verujem u lepotu različitosti koji svako od nas donosi u taj zajednički balkanski lonac.

Trenutno, u toku je postprodukcija u Beogradu za film “Svemu dođe kraj” po motivima Krležinog romana “Na rubu pameti”, za koji su takođe scenario napisali on i Tomić:

- Kada smo pročitali ponovo knjigu, shvatili smo da je to briljantan esej o vremenu sličnom našem. Nismo mogli da adaptiramo ceo roman, hteli smo samo deo i na tome smo se dugo mučili.

Na Arsenijevićevo pitanje zašto je rekao da mu je to zadnji film, Grlić je odgovorio:

- Ovo mi je već četvrti zadnji film, srećom da postoji i poslednji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.