Била је бунтовник, али и једна од најталентованијих и најљепших глумица бивше Југославије

Памтићемо је по бројним феноменалним улогама попут оних у филмовима “Давитељ против давитеља”, “Луде године”, “Балкански шпијун”, “Уна”...

Глумица Соња Савић преминула је у свом стану у Београду. Љекари Хитне помоћи, иако су стигли брзо, нису успјели да реанимирају 47-годишњу глумицу.

Позната глумица обиљежила је домаћу кинематографију по специфичној појави, веома талентованој глуми, али и бескомпромисном животном стилу. На лик и дјело Соње Савић подсјећају неки од Соњиних најближих сарадника и пријатеља.

Соња Савић глумила је у више домаћих филмова, међу којима су “Живети као сав нормалан свет” и “Живот је леп”. За споредну улогу пјевачице у филму “Живот је леп” награђена је на фестивалу у Венецији 1985. године.

Дебитовала је у “Лептировом облаку” 1977, наредних година играла у низу филмова и телевизијских серија, а широку популарност стекла је 1983, улогом Дечке у “Шећерној водици” Бате Прелића.

Наредне године снимала је са редитељем Слободаном Шијаном филм “Давитељ против давитеља”, а са редитељем Мишом Радивојевићем провокативну “Уну” по роману Моме Капора, у којој јој је партнер био Раде Шербеџија.

Деведесетих година остварила је запажене улоге у филмовима “Ми нисмо анђели”, “Увод у други живот”, “Ни на небу ни на земљи”, “Урнебесна трагедија”, “Танго је тужна мисао која се плеше”...

Почетком прошле деценије, на сарадњу ју је позвао словеначки редитељ Јан Цвиткович. Снимили су “Хлеб и млеко”, за који је он добио “Златног лава” за најбољег дебитанта у Венецији (2001), а затим и филм “Од гроба до гроба”, који је постигао успјех на међународним фестивалима.

У Србији је у новије вријеме одиграла главну улогу у филму Милутина Петровића “Југ-југоисток” (2005).

Соња Савић се у посљедњих десетак година живота повремено повлачила из јавности и посвећивала алтернативној умјетности у области експерименталног филма, театра, музике и мултимедија.

Њен приватни живот, према писању штампе, али и према њеним изјавама, није био сређен у класичном смислу те ријечи. Одбацивала је све табуе, оштро критиковала свако лицемерје и, како је оцијењивала, општу чамотињу и жабокречину културног естаблишмента.

Говорила је да се, када би могла поново да бира, не би одлучила за глумачку професију, али да би свакако била слободни умјетник.

Дјевојка из града

Соња је одрасла у селу Доња Горевица, мајка Микаина јој је била судија, а отац Милован инжењер. Завршила је основну школу “Свети Сава”, у којој је била ђак генерације, након чега је отишла у гимназију и након само двије године конкурисала на Факултету драмских умјетности.

Уписала се на класу Миње Дедића и студирала са Оливером Јежином, Дубравком Живковић, Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем, Бранимиром Брстином...

Иако је почетком деведесетих година добила стипендију од свјетског произвођача филмова “Warner Bros” и често одлазила у Њујорк, и иако је могла да добије зелени картон, одлучила је да се ипак почетком рата врати у Београд.

Године 1982. године Соњи је уручена награда „Царица Теодора” за најбољу женску улогу у филму „Живети као сав нормалан свет”. Тада је сарађивала са режисером Милошем Радивојевићем, од кога је много научила о филму.

Пет година касније била је дјевојка из града у споту Мирослава Илића за пјесму “Волео сам девојку из града”.

Називала је себе удовицом

Кратко се забављала са фронтменом Електричног оргазма Срђаном Гојковићем Гилетом, али је њена највећа љубав, према писању медија, био композитор и пијаниста Влајко Лалић. У вези су били до 19. августа 1989. године, када се он утопио на једрењу, а од тог трагичног догађаја глумица је себе сматрала удовицом.

Њени блиски пријатељи су били чланови групе Екатарина Велика, Маргита Стефановић, Милан Младеновић и Ивица Вдовић, који су преминули почетком деведесетих година. Била је један од гостију у специјалној емисији о овом бенду и говорила је о њиховом дружењу, преноси портал Биографија.

У једном од посљедњих интервјуа које је дала, Соња је рекла да дрогу није користила док је снимала филмове и серије. Након позоришних представа су јој сметали гласови и бука па се опуштала уз црно пиво. Није јој успијевало да као Павле Вуисић и Зоран Радмиловић маестрално одигра улоге под утицајем алкохола, пише овај портал.

Иако је изградила и више него успјешну каријеру, била је мало заступљена у српским медијима, који су углавном писали о њеним финансијским проблемима и склоности ка дроги. 23. септембра 2008. године Соња је умрла од превелике дозе опијата.

Пронађена је у стану који је насљедила од родитеља. Два дана касније је сахрањена у Доњој Горевници код Мрчајеваца. Сахрани је присуствовало око 500 људи, а од глумаца је била само Дара Ранчић, којој је Соња држала часове. Колеге су се од ње опростиле 30. септембра у сали Југословенске кинотеке, која је била пуна.

Након сахране медији су писали како је у стану глумица имала смао душек и да је пронађено много употребљених шприцева. Њена мајка је све те гласине негирала и изјавила да је глумица живјела нормално.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.