Кољевић: Република Српска постала свјетионик српства 21. вијека

Кољевићева је у ауторском тексту за “Нову српску политичку мисао” навела да Република Српске “досљедно оживљава политички лик Европе која служи интересима сопствених народа и наспрам лажног елитизма поставља суверенитет, патриотизам и праву демократију”.

Она је указала да је, када се на скупу у Европском парламенту посвећеном обиљежавању 20 година од НАТО агресије расправљало о питању Републике Српске настојала да, прије свега, укаже на чињеницу да је основно обиљежје спољне политике Српске да објективно посматра кретања у савременој Европи и у цијелом свијету “и проактивно дјелује у релацији спрам тих трансформација”.

“Штавише, већ тада било је сасвим транспарентно како Српска ни најмање не оклева да развије блиске односе са свим правим политичким пријатељима, те како њено становиште војне и политичке неутралности релевантно доприноси стабилности целог Балкана управо стога јер афирмише суверенитет и аутономију који кореспондирају са демократским принципом тј. вољом народа”, нагласила је Кољевићева.

Према њеним ријечима, једна од посљедица стварања веће политички и војно неутралне територије на Балкану била би смањење тензија на овом политички релевантном простору и то би потенцијално био и стратешки путоказ за будуће европске доктрине.

“Или, још прецизније, у перспективи би се чак могла разматрати и нова безбедносна архитектура Старог континента”, оцијенила је Кољевићева, која је и виши научни сарадник Института за политичке студије у Београду.

Она је додала да ово у највећој мјери зависи од тога како ће изгледати политичко ткање будућности европских држава и како ће се мислити о њиховој политици и безбједности у предстојећем времену.

“Што се тиче Српске, она доследно оживљава политички лик Европе која служи интересима сопствених народа и наспрам лажног елитизма поставља суверенитет, патриотизам и праву демократију. У том светлу, Српској је јасно да 21. век значи креативни ангажман у којем се изнова граде и политика и економија и култура у епохи после неолиберализма, као и да је један од најважнијих израза тог процеса сећање како се Европа простире од Атлантика до Урала”, навела је Кољевићева.

Она је истакла да Срби имају посебну улогу у стварању нове Европе јер се управо на њиховом примјеру парадигматично показало како изгледа неолиберално и постмодерно дјеловање пројекта ЕУ.

“Супротстављање интервенционизму, обнова политичког субјективитета, процес поновног рођења историје након њеног фалсификованог жкрајаж, и заснивање нових друштвених уговора чија су окосница слобода, правда и национално достојанство – темељне су одлике ове српске специфичности, а понајбоље их изражава Република Српска”, навела је Кољевићева.

Она је појаснила да је најприје ријеч “о реафирмисању демократског суверенитета који чини еланвитал различитих европских народа и израња као пожељна алтернатива тотализујућој моћи ЕУ”.

“У реал-политичком смислу, ради се о Европи која природно обнавља историјске, духовне, културне и економске везе са Русијом јер је Европу и Русију у најрелевантнијем смислу и немогуће раздвојити. Штавише, управо Руска Федерација ефективно се супротставља хегемонији и униполаризму у светској политици истичући важност диа-логоса”, додала је Кољевићева.

Према њеним ријечима, Српска је, са своје стране, примјером демонстрирала како изгледа политика равноправности наспрам политике условљавања “и управо тако се отворила стратешка перспектива реализације и савремене српске и руске, али и изворно европске политике на Балкану – и то кроз питање садашњости и будућности Републике Српске”.

“Разуме се, реч је о процесу ослобођења Срба од де фацто западне колонизације и то је основни разлог због чега повратак Русије на Балкан има вишеструке последице. А средиште овог процеса је Српска. И још више: назначено кретање конститутивно је и за следећу фазу стварања нове Европе која политички апстрахује од неолиберализма управо кроз националну виталност и народну партиципацију”, оцијенила је Кољевићева.

Она је подсјетила да је прије неколико година записала да “пут за Београд може да води из Бањалуке и тако улога Срба у процесу стварања самосвесне и самоодређујуће Европе постаје плаузибилнија”.

Кољевићева је навела да је “у сличном смислу, /руски академик Јелена/ Гускова недавно саопштила како жСрпска већ очигледно постаје центар српства на Балкануж јер је жпреузела лидерску позицију међу Србима на Балкануж, те како се жзахваљујући унутрашњој и спољној политици Бањалука данас може назвати центром бриге за Србе у другим регионима Балканаж”.

“Апострофирајући како је Српској изузетно стало до јединства српског културног и духовног простора на Балкану Гускова на питање жко може спасити свет од глобализма?ж одговара жснажна Русија заједно са Србима. И у томе је историјска улога Републике Српске и, наравно, Србијеж”, указала је Кољевићева.

Према њеним ријечима, “у исти мах, Полежајев је истакао како су Срби из БиХ постали примарни ослонац Русије на Балкану, те како политика Српске у потпуности кореспондира са новом руском политиком”.

Кољевићева је истакла да је тако “савремена Српска постала егземпларан пример политичког напретка који извире из народне воље”.

“Паралелно, испоставила се и као пример политике која проистиче из историјске самосвести о праведној борби Срба у Првом и Другом светском рату као и деведесетих када је требало одбранити Српску – јер се ради о истој борби за слободу и за јединствен и испреплетен политички субјективитет”, навела је Кољевићева.

Она је нагласила да се основни принципи српске политичке традиције убрајају у најсвјетлије европске примјере, “а од њихове реализације у највећој мери ће зависти и свет живота и живот света који се управо рађа”.

“Јер, све назначене елементе потребно је сагледати кроз призму принципа новог светског управљања за 21. век”, додала је Кољевићева.

Према њеним ријечима, у питању је велика прекретница у свјетској политици коју су “кроз заједнички наступ /министра спољних послова Русије Сергеја/ Лаврова и /министра спољних послова Кине Ванг/ Јија - најавиле Русија и Кина”.

Кољевићева је указала да су, апострофирајући како је свијет ушао у период изузетне турбуленције и брзих промјена, Москва и Пекинг као први принцип истакле да је неопходно одбацити политизацију теме људских права тј. праксу њиховог коришћења као изговора за мијешање у унутрашње ствари других држава.

“Подвлачи се и како су људска права универзална, те како су државе у обавези да их штите и у политичкој и социјалној и економској сфери – као и у областима културе и идеологије – а исто је обавеза и целе међународне заједнице”, навела је Кољевићева.

Према њеним ријечима, други принцип “новог свјетског управљаштва реферира на демократију као законом гарантовану власт народа - а Русија и Кина истовремено акценат стављају на чињеницу како не постоји јединствени стандард демократског модела због чега је неопходно поштовати законита права суверених држава да самостално одређују свој пут развоја”.

“Или, још прецизније, истиче се како је мешање у унутрашњне ствари суверених држава под изговором жширења демократијеж недопустиво у цивилизованом свету”, додала је Кољевићева.

Она је навела да је трећи принцип поретка за 21. вијек међународно право као предуслов развоја човјечанства и средишња улога Повеље УН, док се четврти моменат тиче мултилатералне сарадње која је неопходна за успостављање равноправности, а у сврху очувања мира и стратешке стабилности.

Кољевићева је указала да је најопштији циљ који су Русија и Кина промовисале заједничким ставом о питањима свјетског управљања у савременим условима зближавање земаља свјета умјесто конфронтације.

“Сви наведени елементи кореспондирају управо са рехабилитацијом изворних европских принципа и вредности: људских права, демократије, слободе, равноправности, правде и дијалога. Ипак, према већини релевантних процена, политички партнери Русије и Кине у овој борби за поредак 21. века вероватно неће бити ЕУ већ појединачне европске земље које се воде виталним националним и општим интересима”, оцијенила је Кољевићева.

Она је навела да је у исто вријеме некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер “скренуо пажњу како цио свијет може ући у опасно раздобље какво је претходило Првом свјетском рату – уколико САД не постигну са Кином споразум о новом свјетском поретку који ће да гарантује стабилност”.

“У Чатам хаусу Кисинџер је посебно упозорио како је стање у Европи управо као пред Први светски рат, те како је ситуација и знатно опаснија обзиром да високо технолошко наоружање може довести до сукоба већих размера”, напоменула је Кољевићева.

Она је истакла да у овом свјетлу, питање српског свијета – и средишње улоге Српске у њему – поприма јасније обрисе, јер, Српска се у новом сукобу цивилизација недвосмислено опредијелила за српске и изворне европске принципе који се сада превасходно бране на Истоку и зато је постала светионик српства 21. вијека.

“Штавише, ово опредјељење проткала је и у потписивању и захтеву за поштовањем изворног Дејтонског споразума јер овај споразум као друштвени уговор не само да препознаје конститутивну улогу ентитета као крајњих носилаца политичких субјективитета, већ се у њему сасвим прецизно истиче како ће жсве стране у потпуности поштовати суверену једнакост једна другеж”, навела је Кољевићева.

Она је додала да је, с тим у вези, политички простор демократског суверенитета према Дејтонском споразуму управо простор децентрализације, највишег степена аутономије ентитета и њиховог сопственог политичког управљања, те се тако појављује као сасвим у складу са савременим политичким тенденцијама 21. вијека.

“Али, паралелно, уколико убрзо основни принципи Дејтонског споразума не заживе у реалности референдум као најузоритији политички израз праве демократије не само да је легитиман, већ је практично и једини пут за очување субјективности и виталности”, нагласила је Кољевићева.

Према њеним ријечима, најзад, али не и најмање важно, о “средишњој улози Српске за српски свијет, за цио Балкан и за Европу која се рађа – као и о испреплетености њеног спољнополитичког опредјељења и њене суверености – свједоче и велика политичка криза у Црној Гори, као и тренутне расправе у Србији”.

“У оба случаја, нашло се питање жгеноцидностиж Срба, једном кроз поновно политичко активирање питања Сребренице и друго уз већ очигледну кулминацију у лику /амбасадора Њемачке у Србији Томаса/ Шиба апропо НАТО агресије на Србију”, навела је Кољевићева.

Она је указала да су ово основни разлози због чега је правилно српско историјско разумијевање деведесетих – и од стране оних који су се из најбољих намјера тада ипак нашли на погрешној страни историје – од суштинског значаја и због чега је нераскидиво повезано са спољнополитичким правцем и суверенитетом.

“Или – још прецизније и драматичније – мера у којој у Србији и Црној Гори у времену које је пред нама буде политичке врлине и храбрости да се више не стоји на беспућу светско-политичке ветрометине већ да се крене путем политичког субјективитета биће мера и патриотизма и погледа на јединствени српски свет. А Српска ће, у сваком случају – бити више од Српске. Јер већ то и јесте”, закључила је Кољевићева.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.