Војко Алексић из Српца, шампион хуманости пуне три деценије

Током 30 година више од 70 пута је довезао помоћ у родни крај, а помагао је сиромашнима, незбринутој и болесној дјеци, породицама палих бораца и старим особама у читавом региону. Нарочито га памте медицинске установе у Српској и у Србији, којима је испоручио више од 300 инвалидских колица и других ортопедских помагала.

- Помоћ сам са супругом Маром доносио из њемачког Шпајера гдје сам радио, а најчешће сам долазио у рату. Доносио сам завоје, инфузије и другу медицинску опрему за војнике, али и веће количине хране и гардеробе. То сам учинио уз помоћ наших људи из иностранства - каже Војко.

Дјетињство је провео у сиромашној породици, а тежак живот га је опредијелио да помаже угроженима. Путем новина које излазе за српску дијаспору пронашао је на десетине унесрећених из РС и Србије који су постали његови штићеници. Са некима од њих другује више од 20 година.

- Не тражим ништа за помоћ коју дајем, али се увијек обрадујем кад добијем писмо захвалности које ме посебно дирне. Имам неколико албума са писмима и захвалницама које сам добио од људи и организација којима сам помагао. Не могу ни избројати колико сам новца до сада одвојио. Могао сам саградити најмање пет кућа, а ни своју породичну кућу у Српцу још нисам опремио до краја. Важније ми је било помоћи другима - каже Војко.

У посебном сјећању му остаје донација коју је послао за мајку са 18 дјеце из Бранковине код Ваљева и помоћ коју већ 16 година пружа Нади Матић која је као петнаестогодишња дјевојчица тешко повријеђена у НАТО бомбардовању 1999. године.

- Нада је тада остала непокретна. Упознали смо се и једно вријеме је са родитељима провела у Српцу и у Њемачкој гдје сам је водио по разним клиникама, али није било помоћи. Наставио сам да помажем њено лијечење, чак сам подигао и кредит како бих јој помогао да направи кућу. Сада је срећно удата за једног ратног инвалида и има четворогодишњег сина, а постала је чак и олимпијска репрезентативка Србије у стоном тенису за параплегичаре - поносно завршава причу о својој хероини.

Шампион у хуманости, који у својој ризници има готово 40 захвалница, на крају поручује да ће помагати док год буде жив.

Синови

Хуману црту Војко Алексић преноси и на синове Синишу и Горана који су одавно засновали своје породице и труде се кад год могу да учествују у хуманитарним акцијама.

- Већ неко вријеме сам у пензији и више не могу да помажем људима у толикој мјери, али нећу одустати од тога док сам жив. Кад год видим неког просјака да испружи руку, даћу му коју марку, а сиромашну дјецу из Српца ћу као и до сада, кад их сретнем, увијек одвести у пекару да купе нешто за јело како не би остали гладни - прича Војко Алексић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.