Село код Горажда без струје иако је окружено хидроцентралама

"Тренутно је тежак живот, од 2003. године када су се куће направиле до сада било је у неколико наврата разговора са представницима општине Ново Горажде око проблема са струјом, међутим никад ништа није реализовано. Разлог је, кажу, недостатак новца. На ријеци Прачи су у задње вријеме направљене двије хидроцентрале, кроз село пролази далековод од Вишеграда, значи вишеградске централе која је огромна. Око села су огромни извори електричне енергије, али нема струје. То је жалосно данас. Људи у секунди могу послати видео, разговарати са Америком, а ми основне услове за живот немамо. Вриједност улагања у ове централе је сигурно у неком омјеру од 50 милиона марака, а нема се средстава за електрификацију села", каже Аднан Капо.

Пријератни становници најчешће проводе љето у Земегресима, чисте имања, баве се пољопривредом и убиру плодове рада.

Около као у Лас Вегасу

"Има људи који би овдје покренули бизнис, товљене јунади, краве, млијеко, мјесто је погодно за малине, али потребна је хладњача, струја да се то млијеко може сачувати. Овдје све што човјек донесе може се сачувати један дан, јер се поквари. Ми гледамо током ноћи, око нас је све освјетљено као у Лас Вегасу, а ми сједимо у мраку, уз свијећу или фењер, без ТВ-а, а о интернету да не говоримо", додаје Капо.

Живот без струје за Енвера Борчака и његову супругу био је незамислив те су, иако повратници, одлучили напустити огњиште.

"Ја сам са женом живио овдје пет година, држао двије краве, 50 кокоши, и поновно се морао вратити у Устипрачу јер нема струје. Нисмо знали шта ћемо са млијеком, прољевали смо га, бацали јаја, храну. Све може стајати дан, узмеш кол'ко можеш појести, није се могло издржати. А од моје куће је трафостаница на свега 300 метара, требају три или четири бандере да се повеже са струјом", каже Енвер Борчак.

Неиспуњења обећања да ће струја коначно доћи и у овај дио РС-а, и небрига власти, повратнике су присилили на ново расељавање.

"Овдје сам се вратио 2006. године. Све је било уништено, запаљено, изгорјело и зарасло. Жена и ја смо овдје, и родбина и пријатељи су ми помагали да доведемо у ред, да посадим коју воћку, рачунајући да ће доћи струја и да ће село поново живјети као што је некад било. Прије рата је било 40 кућа и викендица, а данас су овдје само три фамилије које живе стално. Силна струја овуда пролази, ове двије проточне мале централе, па има у Каљанима једна, па у Месићима, јер потенцијал ријеке Праче је невјероватан. Питао бих нашу власт, кренувши од Додика, Босића, Изетбеговића, Радончића, је ли их је срамота да пола државе на селима нема струје. У 21 вијеку кад је све покривено интернетом, мобилним телефонима, сигналима, људи иду на друге планете, а ми се питамо хоћемол' имати струју или нећемо", каже Адем Вражалица.

Истина Адем је једини у селу који има струју. То га је коштало дунум и по земље коју је дао за градњу трафостанице а у замјену добио електричну енергију.

500 метара од централа

"Далековод иде преко моје земље, и када се централа правила њима је било потребо да се споје с далеководом. Ја сам им понудио комад земље да направе трафостаницу у замјену за струју. Сви би се овдје вратили на своју очевину и дједовину да има струје", додаје Адем.

У ишчекивању бољих времена Сеад Капо у свој крај долази углавном љети.

"Од 2000. смо направили кућу, долазимо, ту смо. Мајка и сестра су ту читаво љето. Струја је овдје доведена 70-тих година, било би добро да нам само врате оно што смо имали, па ако треба и ми да помогнемо. Обраћали смо се надлежнима али кажу нема средстава, а то наводно кошта мало више од70 или 80 хиљада марака. Ми нисмо у могућности скупити тај износ, али пошто смо имали струју сматрамо да је ред да нам држава то омогући", каже Сеад.

Највећи апсурд је да су хидроцентрале које производе огромне количине енергије у непосредној близини повратничких кућа.

"Заплак'о бих кад видим ту струју 500 метара од моје куће, а ја је немам, палим свијећу и фењер. Може ли ова власт мало да се потруди. Они видим размишљају и да аутопут за Београд праве, а села им нису освијетљена, размишљају о инвестицијама од милијарду, а нису у стању да 50-ак хиљада осигурају за нашу струју", каже Капо.

Док чекају на електричну енергију породице се сналазе. Самир Прутина је на свом имању властитим средствима обновио објекат у којем може преноћити.

"Предавали смо за кућу, али има мало неријешених имовинских односа па је то проблем. Ово је рај Божији, ми радимо, сијемо, да је струја био бих овдје стално", каже Самир.

У увом дијелу БиХ на десетине повратничких мјеста још увијек су без струје. Из Општине Ново Горажде поручују како су пројекти електрификације скупи иако су нека мјеста, попут села Земегреси, на самом извору хидропотенцијала.

"Ми смо прије неколико година аплицирали према Министарству за људска права и избјеглице са пројектима и очекивали смо да ће се нешто десити, међутим ствари иду пуно спорије. Негдје око милион и 200 хиљада марака треба за те пројекте. Кандидован је пројекат за Земегрехе и он је око 147.000 КМ, за село Џухе око 69.000 и трећи је село Караузовићи, цирка 28.000. Земегреси су приоритет јер су ту близу енергетских објеката", истиче Ибрахим Дрљевић, предсједник СО Ново Горажде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.