Путеви слободе до Принципове ћелије

- Све учесталији покушаји прекрајања историје на штету српског народа пробудили су у нама инат и родили идеју да кренемо на пут. Кроз Сарајевски атентат Срби су приказани као главни кривци за избијање Првог свјетског рата. Хоће да нам погазе оно што нас највише краси - жељу за слободом - каже Клачар.

Дошавши до крајње дестинације, градића Терезин, одмах су се упутили ка капијама тврђаве.

- Радник музеја који нас је примио и водио у обилазак кад је чуо одакле смо рекао је да зна да смо дошли због Принципа. Чим смо крочили у ходник са нумерисаним ћелијама прожимала нас је језа од хладноће бетона, гвоздених врата, мириса влаге и помисли какве је патње овдје прошао Гаврило Принцип. Ваздухом је треперила смрт, болест и страх - прича Симовић.

У ћелији број један Принцип је провео двије године окован за зид на ком се сад налази вијенац оивичен тракама српске заставе.

- Осјетили смо понос што припадамо народу који је изњедрио таквог дива - кажу у глас Клачар и Симовић.

Одавање почасти младобосанцима није био нимало лак задатак. На бициклима су прошли кроз Хрватску, Словачку, Мађарску, Аустрију, а олакшање је стигло када су угледали таблу са натписом "Добродошли у Чешку". Путовање од Пала до чешког градића Терезин дуго више од 1.300 километра потрајало је девет дана. Љубазни људи на које су наилазили учинили су путовање лакшим, а са њега су донијели и мноштво анегдота. Пролазећи кроз село Маркушица у Хрватској наишли су на српску свадбу коју су пратили народна музика и трубачи.

- Чудили су се што смо на дуг пут кренули бициклима. Срдачно су нас дочекали па смо по обичају попили кафу, ракију, пожељели срећу младенцима и наставили даље - каже Симовић.

Иако најлакша, вожња кроз равничарску Мађарску се одужила јер су се у видокругу назирала само непрегледна поља кукуруза и сунцокрета.

Пљусак их је ухватио у близини градића Дунауварош, а киша није престала сатима. Кратки одмор у Будимпешти искористили су да попију кафу на Рибарском бастиону саграђеном 1902. године. Прошли су и кроз Сентандреју која је у 16. вијеку била центар Срба у Мађарској и бројала више од 8.000 српских породица.

Путовање кроз Словачку донијело је борбу са вјетром, који им је однио много снаге. Чим су прешли у Аустрију затекла их је "шума" великих бијелих вјетрењача. Вожња кроз Беч је била је прави изазов. Правили су вратоломије кроз бечке авеније уз зачуђен израз лица Аустријанаца који нису навикли на такве маневре.

Кад су крочили у Чешку настало је олакшање јер је то посљедња земља на њиховом путешествију.

- Јужна Чешка је колијевка бескрајног низа ниских брда која се настављају једно на друго и мозаика боја гдје се смјењују густа шума и њиве засијане житима. Мала села остављају посебан утисак јер одишу спокојношћу због великог броја сићушних језера - каже Клачар и додаје да су Чеси гостопримљив и опуштен народ.

У Чешкој су посјетили и село Јиндриховице у којем је смјештен маузолеј гдје је сахрањено 7.100 српских војника и цивила које је аустроугарска војска заробила и депортовала у Првом свјетском рату. Поклонивши се гробовима аутомобилом су кренули ка Палама, а подршку су им пружили пријатељи Дејан Симанић и Драгомир Голијанин.

Захвалност

Мирослав Клачар и Саша Симовић претходних година бициклима су путовали у Грчку, Италију и Румунију.

- Све наше авантуре не би биле могуће без помоћи и подршке општина Пале и Источно Ново Сарајево. Помогли су нам и привредници са Пала којима посебно захваљујемо и сестринству манастира Тавна и осталим људима који су нам током путовања обезбиједили конак - каже Клачар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.