Несвакидашња животна прича Новака и Драгице: Стара љубав се распламсала послије пола вијека

Упознали су се давне 1963. године, на игранци у Банском двору у Бањалуци. Драгица је тада похађала прву годину Више педагошке школе, а Новак је био трећа година студија технологије. Љубав међу њима заискрила је већ на први поглед. Неколико дана касније, у Народном позоришту, гдје је Драгица радила као гардероберка, Новак је одлучио да је освоји.

- Узео сам од ње капут и стао код врата. Наставила је да дијели гардеробу, док сам и даље упорно стајао и гледао је нетремице. Погледала ме је и упитала: "Да ли Ви нешто чекате?", на шта сам јој одговорио: "Да, чекам тебе" - сјећа се Драгишић, као да је, вели, јуче било, док благо гледа у Драгицу поред себе, која потврдно клима главом и смијеши му се.

Становала је у друштвеном дому у улици Данка Митрова, гдје ју је отпратио те, као и многих других вечери док су се забављали.

- Вољели смо се пуне двије године. За нашу љубав знали су сви пријатељи и наши родитељи - рекао је Драгишић.

Међутим, када је Драгица завршила вишу школу вратила се у родни крај у Горње Подградце, док је он као апсолвент добио стипендију и отишао да ради у Дрвар. Животни путеви су их раздвојили и нису се више срели, ни чули. Послије неколико година обоје су се и вјенчали и добили кћерке. Иако су били раздвојени, ипак их је пратила слична судбина.

- Слични животи су нас некако задесили. Наше кћерке исто имају по једну кћерку и обје живе у иностранству. Супружници су нам прије неколико година преминули, па смо обоје остали сами - казала је Драгица Калинић.

Често јој је Новак, вели, знао пасти на памет, али никада није ни слутила да ће се поново видјети. За то је највише заслужан, истиче, управо Новак, који је одлучио послије пуне 52 године да је потражи.

- Нико ми није знао рећи ни да ли је жива. Сјео сам у ауто и отишао у њене Подградце. Распитујући се, чуо сам да је ту, сама као и ја и да ради у гостионици - казује Драгишић.

Није му било лако, додаје, да се тек тако појави у Драгичином животу. Прво ју је позвао телефоном, али када је чуо њен глас, срце му је одмах заиграло и није успио да се представи, па је она прекинула везу.

У Горњим Подградцима тада је наишао и на Драгичину куму, којој је објаснио зашто је тражи, али након вишечасовног чекања вратио се кући не дочекавши Драгицу.

- Тада сам себи рекао - нећу је ни звати цијели дан. Сигурно јој је кума већ све истрачала. Послаћу јој поруку, мора прочитати - прича Драгишић смјешкајући се.

И тако је све почело. Почели су се непрестано дописивати, да би се 22. септембра лани на бањалучкој аутобуској станици послије пола вијека поново срели. Одмах су се препознали.

- Све емоције су се вратиле. Поштовање и разумијевање поново је оживјело. Сатима смо причали. Наставили смо да се дописујемо и разговарамо телефоном, да бисмо послије неколико мјесеци одлучили да живимо заједно - казала је Драгица.

Иако су деценијама били раздвојени, поручују да никада није касно за љубав и срећу.

- Нема оправдања и смисла живот без љубави - поручује овај пар, који се и данас, након свега што су прошли, воли и поштује као давне 1963. године.

Вијест да су поново заједно

Пријатељи и родбина Новака Драгишића и Драгице Калинић много су се изненадили чувши да је овај пар послије толико година поново заједно. Сви су их, ипак, безрезервно подржали.

- Најтеже ми је било рећи брату и маћехи, која је недавно напунила 90 година, али када сам јој га поменула, одмах се сјетила и рекла: "Је ли то онај мали са хармоником" - казала је весело Калинићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.