Живот пише приче: Сестру Милицу и Јасминку раздвојили као сирочиће, а оне се пронашле након пола вијека

Живот пише приче: Сестру Милицу и Јасминку раздвојили као сирочиће, а оне се пронашле након пола вијека 24.07.2018 18:32 | blic.rs

Милица Вукасовић (53) и Јасминка Канон (50) раздвојене су као сирочад пре пола века. Године су пролазиле, а оне су се надале да ће успети да се пронађу. Жеља им се недавно и испунила.

Док је чекала сестру на аеродрому, Милици пред очима пролијеће слика малене 18-мјесечне дјевојчице у жутом скафандеру, плаве косе, буцмастих обрашчића. Тада је била болесна и довезли су је у болницу, љекар ју је узео из руку жене која их је усвојила. Рекли су им да ће се побринути за малу и да ће им јавити када оздрави, пише 24sata.hr.

То је био задњи пут када је Милица видjела своју сестру. И тај растанак није никада заборавила. Урезао јој се у мозак, у срце, у живот. Тражила ју је годинама, узалудно, посљедњих година и без наде да ће је икада више видјети.

Отварају се врата и прилази јој плавокоса жена. Погледи су им се срели. Обије су бризнуле у плач, дотрчале једна другој у чврсти, дуги загрљај.

Само једна фотографија од сестре

Милица Вукасовић (53) из малог села Гајића у Барањи, након готово 50 година раздвојености, пронашла је своју сестру Јасминку Канон (50) из америчког градића Стретора у Илиноису.

- Некада имам осјећај да је моја и сестрина животна прича као сценаријо за филм. То је прича пуна боли, патње, трагања, чежње, надања и љубави која је, ето, на крају, завршила срећно. Сестра и ја остале смо сирочад након што нам је умрла мајка, а отац нестао након боравка у затвору. Тада смо се презивале Јовић. Социјални радници дали су нас једној осјечкој породици која није пуно марила за нас, поготово човјек којег смо требале да зовемо оцем. Био је пијаница и злостављач због чега смо, након неког времена, завршиле у сиротишту, а потом у другој породици. Тада се Јасминка разбољела и одвели смо ју у стару Плућну болницу гдје је и остала неко вријеме. Када су нам јавили да дођемо по њу, сазнали смо да ју је однијела социјална служба. Више је никада нисам видјела. Гушила сам се у сузама - присјећа се давних година Милица којој је од малене сестре остала тек једна фотографија.

Јасминка прошверцована у САД

Милица је остала у тој удомитељској породици док се није удала 1987. године и није успијевала да сазна гдје јој је сестра. Нико није хтио да јој каже да је Јасминка дата на усвајење брачном пару Јункер који је 70-тих година из Осијека отишао у Америку. Дословно је прошверцована у Америку на пасош друге дјевојчице. До своје осме године није знала да јој брачни пар Јункер нису биолошки родитељи.

- Била сам срећна у тој породици. Знала сам да смо из Хрватске. Разговарали смо на хрватском језику. А онда сам случајно нашла неке папире на којима су писала наша имена и нека друга и папири су били из Југославије. Питала сам маму шта је то. Она испрва није хтјела да каже, а онда ми је признала да сам усвојена јер је мој отац убио моју мајку. Била сам шокирана. Пропиткивала сам даље и тек касније сазнала да сам заправо одрасла у лажи. Моји усвојитељи су ме почели и физички злостављати јер сам тражила да ми кажу истину па сам уточиште нашла код Јелене, жене која је била породична пријатељица. Она ме је подстакнула да тражим своје биолошке родитеље, а када су моји усвојитељи то сазнали, позвали су полицију и рекли да ме је та жена отела. Тек тада сам успјела социјалним радницима да кажем шта се догађа и смјештена сам у дом - прича своју животну причу за 24 сата Јасминка која је у међувремену заборавила хрватски језик па се са својом сестром, након сусрета, споразумијева на све могуће начине, што им додатно отежава да се интензивније повежу.

Након тога промијенила је друге двије породице јер је у првој била поновно физички злостављана. Имала је осјећај да је одбачена, да је нико не разумије и стално се питала гдје је њега биолошка породица, јесу ли уопште живи, зашто је не желе... Због свих траума у најосјетљивијој фази живота завршила је на психијатријском лијечењу јер је хтјела да се убије. Са 16 година смјештена је у дом за дјевојке и ту се осјећала прихваћеном. Са 18 је добила свој стан, држава јој је плаћала режије, школовала се и убрзо постала типична млада дјевојка. Након пар година се удала и родила своје прво дијете, ћерку Никол.

Први покушај

- Мислим да је била 1989. година када сам писала недјељнику Арена да тражим своју породицу или људе који знају нешто о њој. Из Сакрамента ми је се јавила жена која се звала Јелена и која је рекла да се моја Јасминка Јовић сада зове Јасна Јункер и послала нам је њену адресу. Написали смо јој писмо, успјели смо успоставити контакт, али се догодио рат, ми смо морали отићи из Барање и опет је све нестало. Писали смо си, али су се писма враћала. Ипак, била сам срећна што сам дознала да ми је сестра жива - наставља Милица свој део приче док ју сестра Јасминка грли и љуби.

Тек када је добила писмо од Милице Јасминка је сазнала истину, да има породицу, сестру, полусестру и два полубрата. Била је срећна што их је пронашла али, догодио се рат и након што писма више нису стизала, она се прибојавала да су сви у рату погинули. У међувремену је родила још два сина и живот ју је опет удаљио од прошлости.

Како су се поново пронашле

Када је настала друштвена мрежа Фејсбук, Јасминка је на њему отворила свој профил. Уписала је оба своја презимена, и Јовић и Јункер. А онда се у зиму 2011. године догодило чудо.

- Играла сам преко Фејсбука игрицу Фарма у којој си могао да комуницираш са другим играчима. Јавила сам се жени која се звала Гордана Кошки. Кад је рекла да је из Осијека питала сам познаје ли Милицу или Стојана. Рекла је да не, али да ће се распитати. Након неколико дана добила сам поруку "Ја сам твоја сестра. Гдје си ти све ове године?!". Судбина је хтјела да се ипак нађемо - каже озарена Јасминка.

Изненадни поновни проналазак сестре био је шок и за Милицу којој је, једног дана, изненада, дошла СМС порука: "Ако вам што значи име Јасминка Јовић, назовите ме". Била је то порука од Горане Кошки која је, сплетом околности, спојила двије сестре.

Али, како Милици и Јасминки ништа у животу није ишло без проблема, тако су и на први сусрет морале да чекају готово осам наредних година. Наиме, тек након што је хтјела отпутовати за Хрватску, Јасминка је сазнала да она заправо цијели свој живот у Америци живи као имигрант. Није имала америчко држављанство, а када га је затражила, услиједиле су године борбе за администрацијом.

- Чим сам дала отиске прстију, вратила сам име које ми је по рођењу надјенула права мајка. Потом сам направила пасош и одмах отишла по карту за Хрватску, односно Будимпешту јер за тамо сам имала директан лет. Све даље је неописиво. Ја не знам хрватски, Милица не зна енглески, али већину времена разговарамо срцем - каже кроз осмијех Јасминка која је са собом у Хрватску довела и своју унуку.

Обије сестре вјерују да их је спојио Бог, а не судбина.

- Сестра је дошла на двадесетак дана и иако смо стално заједно, сваке ноћи смо будне до 3-4 ујутро. Не можемо престати да гледамо једна у другу, разговарати на све могуће начине, и рукама и ногама. Она жели све знати, од рођења до сада. Стално нешто пропитује. Откривамо да смо сличне у много чему. Исто ходамо, имао исте покрете рукама, палимо цигарету на исти начин. Одушевљена је Хрватском, посебно свиме што једе или пије јер каже да храна у Америци нема ни приближно исти укус као ту. Неки дан сам скинула са тавана шунку коју сам осушила и чувала за њу 8 година. Имали смо фешту. Била је одушевљена. Мени је лепо слушати о њене троје дјеце, петоро унучади које има, јер ја немам никога. Супруг ми је погинуо у рату. Сада имам само њу - каже Милица грлећи своју сестру коју је пронашла након готово 50 година раздвојености.

Овога пута нити једна неће допустити да се поново изгубе.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица