Ведра јутра Козаре и Семберије
ЗДРAВКО Згоњанин - Баћо рођен је у Великој Жуљевици код Новог Града, живио је у Сарајеву, а сада је у Бијељини. Стихом, прозом и фотоапаратом биљежи аутентичне слике о људима и догађајима у свим својим завичајима.
У животу овог Козарчанина по роду и поријеклу, Мајевичанина по тазбини и Семберца по новом огњишту много тога се догађало неочекивано и изненада...
Ређање и низање догађаја почело је Баћиним рођењем 1937. године у Великој Жуљевици код Новог Града. И кренуло је онако како то само може бити на Козари - разиграно и распјевано уз огњиште и тамбурицу... Стварана је идилична шареница коју сада овај књижевник претаче у стихове и прозу. Пјева уз дједову тамбурицу, кити и чува од заборава.
A онда усудна смјена догађаја у Баћином животу - козарска епопеја - збјегови, страдања, јауци, крв, страх... Имао је шест година када су усташе потјерале велики збјег са Козаре - жене дјецу, старце, болесне... У тој колони, која је водила право у пакао - у Јасеновац, била је и љупка дјевојчица из породице Грубљешић, Баћина комшиница, потоња глумачка дива Божидарка Фрајт.
И опет неочекивано - Баћо испада из запрежних кола, а да то нико није видио. Нису га примијетили ни гониоци. Сакрили су га облак прашине на друму за Јасеновац и шума. Остао је на Козари.
Живот иде даље. Козара и Поткозарје видају крваве ране. Преживјели се враћају на попаљена огњишта, окупљају се, траже нестале... Настају дјечије слике завичајне у родној Великој Жуљевици и поново се урезују у памћење, али сада опоре, болне и горке, али понека, ипак, бива лијепа, па је мали Згоњанин “трпа” у своју шареницу успомена - рударске лампе, момачки штап Божидаркиног оца (и сада га чува у Бијељини), тамбурице, торбе, крушке медваке - ведра козарска јутра, па опет, усудно - неочекивани одлазак у бијели свијет. Школовање у Сарајеву, службовање у Тузли и Сарајеву...
Козара и Козарчани су увијек у Баћиној шареници - искрени, отресити, одлучни, присни и доброћудни. У шареници успомена су сада још и Мајевичани и Семберци, јер има много сличности између Козаре и Мајевице, Поткозарја и Семберије. Топла су огњишта и тамо и овдје у близини Дрине, укусне су и крушке, јабуке и шљиве, питке су и ракије, ведра су и јутра.
Баћо је почео слагати успомене - прво крајишке, а онда и све остале. Кренуо је кратком причом о успоменама на своје Крајишнике: “И данас, кад год дођем у родни крај, волим проћи мјестом гдје је била кућа Стане Прокине. Ко зна, можда је баш та старица била списатељица моје вјере у љубав и у цркву и запалим свијећу за покој душе бабе Стане и мога друга, али и драгих ликова које више не могу да сретнем на овоземаљским путевима и раскршћима”.
Редали су се и стихови: “Три су ријеке у моме завичају - Уна бистра к'о суза у оку - Стрижна модра, Сана сребрнаста. Крајину су водом опасале, Грмеч љути, Просару планину и Козару, мајку прослављену”.
О његовој поезији књижевник Вук Крњевић, између осталог, записао је и ово: “Као човјек великог животног искуства Здравко Згоњанин је у својим записима тежио, и успијевао, да васпостави аутентичну сликовитост првобитних догађаја и у младости и у зрелости, а нарочито, у дјетињству”. Баћин земљак књижевник Драган Колунџија записао је: “Док читам песме Здравка Згоњанина - Баће, песме препознатљивих слика и звука, ја их видим и чујем, осећам и разумем, прихватам и не прихватам, поздрављам и критикујем, хвалим и кудим, бирам и зрно од кукоља одвајам”.
Причом и стихом Баћо је редао успомене и о модрој Мајевици, плодној Семберији, плаховитом Подрињу, родној Војводини... Зналачки је средио све своје успомене. Све потаман и на мјесту које им припада. Објавио је неколико збирки пјесама и кратких прича, а онда се латио фотоапарата. У ствари, можда је својом “сменом” прво и почео сређивање шаренице успомена. Најприје је фотографисао своју кућу у Великој Жуљевици, а потом мајке Козаре у црном, дједа по мајци Луку Љиљка, Згоњанинско раскршће, Вујановића кућу у Жуљевици, а онда је кренуо даље - фотографисао је све што му је било у шареници - куће на Романији, на Мајевици и у Семберији, овчаре номаде, авион у Међувођу, полазак у сватове, карбит лампе, рударе из Љешана, Тобут на Мајевици, Сутјеску, козарску и мајевичку ношњу, Скадарлију у јесен, драге пријатеље, књижевнике... Стотине фотографија. Све документарне, аутентичне. Има их и умјетничких, али се Баћо, ипак, одлучио за документарне снимке - читава их је галерија, на стотине их је...
**************************
У колони која је водила право у пакао - у Јасеновац била је и љупка дјевојчица из породице Грубљешић, Баћина комшиница, потоња глумачка дива Божидарка Фрајт
**************************
Причом и стихом Баћо је редао успомене и о модрој Мајевици, плодној
Семберији, плаховитом Подрињу, родној Војводини...
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.