Boris Spremo za “Glas Srpske”: “Kuća slavnih” kruna karijere

Boris Spremo za “Glas Srpske”: “Kuća slavnih” kruna karijere 07.12.2013 11:55 | Marina Čigoja

Kao fotoreporter sam radio punih 40 godina i nekako, posle tolikih godina predanosti poslu, logično je očekivati neku nagradu za sav taj trud. Kada je došla ova poslednja nagrada, odnosno kada sam ušao u “Kuću slavnih”, to me ne samo iznenadilo i obradovalo, nego je došlo kao šlag na tortu moje karijere, posle svih drugih nagrada.

Rekao je to u intervjuu “Glasu Srpske” proslavljeni srpski fotograf Boris Spremo, koji je radeći u Kanadi dobio najznačajnija priznanja za svoj rad i postao svjetski priznat majstor svog zanata.

U karijeri dugoj četiri decenije dobio je više od 290 međunarodnih i kanadskih nagrada. Između ostalih, dobitnik je i najvišeg kanadskog priznanja, ordena Kanade. Rođen je u Rijeci 1935. godine, ali je djetinjstvo i ranu mladost proveo u Beogradu.

S obzirom na to da je u penziji, kako kaže, danas fotografiše za svoju dušu i uživa u vremenu provedenom sa porodicom.

* GLAS: U karijeri ste dobili čak 294 nagrade. Možete li izdvojiti najdražu?

SPREMO: Najdraža mi je prva. Tada sam bio novi u ovoj zemlji. Niko me nije znao i morao sam da pokažem svoj talenat i elan da bih uspio da postanem fotožurnalista. Tada sam bio “frilenser”, nisam imao stalni posao, nego sam išao okolo i slao fotografije novinama. Jednu sliku sam napravio i nju je Kanadska novinska organizacija, koja sarađuje sa celim svetom, proglasila za najbolju. To je bila sportska slika, a ja sam u pravom momentu uspeo da uslikam skakača na pesku. Tada sam radio za “Globe & Mail” i moja nagrada je ujedno bila i prva nagrada koju je taj list dobio.

* GLAS: Nedavno ste ušli u kanadsku novinarsku “Kuću slavnih”. Šta za Vas znači ova nagrada?

SPREMO: Znači mi mnogo. Kao fotoreporter radio sam 40 godina i nekako posle tolikih godina predanosti poslu, logično je očekivati neku nagradu za sav taj trud. Dobio sam mnogo nagrada i svaka mi je bila draga, jer sam voleo svoj posao. Kad dođe nagrada sa strane, to mi je podstrek da nastavim dalje sa istim elanom, ili možda čak bolje. Kada je došla ova poslednja nagrada, odnosno kada sam ušao u “Kuću slavnih”, to me ne samo iznenadilo i obradovalo, nego je došlo kao šlag na tortu moje karijere, posle svih drugih nagrada.

* GLAS: U Kanadi ste počeli da radite kao perač sudova, a završili ste sa najvećim priznanjima. Koliko je bio težak put do uspjeha?

SPREMO: Kada dođete u zemlju u kojoj ne poznajete nikoga, i idući trbuhom za kruhom, jednostavno morate da se snađete. Imao sam tu par prijatelja, ali ne mogu oni mene da izdržavaju. Počeo sam prvo da perem sudove u najvećem hotelu u Torontu kako bih se ne samo izdržavao, nego i kupio kameru. Tu sam radio neko vreme, a kasnije sam za jednu kompaniju počeo da obavljam poslove kurira, odnosno da raznosim fotografije. Pošto sam imao “vespu”, odmah su me primili jer su računali da ću ih brže dostavljati nego neko sa biciklom. Međutim, to mi je bilo kao kad detetu date da gleda bombone, a ne date mu da ih pojede. Ja sam želeo da fotografišem, ali tada mi to nisu dopustili. 

* GLAS: Od dječaka koji je radio sve da bi preživio uspjeli ste da postignete svjetski uspjeh. Da li ste ostvarili svoje snove?

SPREMO: Mogu reći da jesam. Kao klinac sam želeo da budem u novinarstvu, često sam posmatrao iza ograde fudbalske utakmice i one koji su ih fotografisali i maštao sam i ja o tome. Taj san sam zaista ostvario.

* GLAS: Fotografisali ste neke od najznačajnijih svjetskih događaja i ličnosti. Možete li izdvojiti najdražu fotografiju?

SPREMO: Teško ih je izdvajati, ali ipak imaju neke koje odskaču zbog uspeha. Jedna od najdražih svakako je slika sa kojom sam osvojio svoju prvu nagradu. Takođe, jedna od vrlo dragih mi je i fotografija sa sahrane Roberta Kenedija. Na toj fotografiji njegova supruga Etel, dan posle sahrane, sa sinom stavlja ružu na njegov grob. Jedini sam imao tu fotografiju, a uspeo sam da je napravim tako što sam, nakon što fotoreporterima nije dozvoljeno snimanje, stao među ljude koji su obilazili grob. Tako samo dva sata kružio u redu sa drugim ljudima dok se nije pojavila Etel Kenedi sa sinom. Ona je položila ružu na grob i ja sam to fotografisao. To je bila ekskluzivna fotografija.

* GLAS: Kako danas vidite svijet fotografije? Koliko je danas lakše raditi, s obzirom na mogućnosti koje pruža savremena tehnologija?

SPREMO: Mnogo je lakše. U ono doba, kada su se fotografije razvijale u laboratorijama, sve je bilo mnogo teže i mnogo sporije nego danas. Ne samo što je to trebalo uraditi, nego je u mnogo slučajeva vreme bilo protiv mene. To je posebno dolazilo do izražaja kada sam morao neke fotografije da razvijam u Evropi, a moram da ih šaljem u Kanadu. Tu je sat išao protiv mene. Danas su digitalni fotoaparati i internet zaista to mnogo olakšali, ali ja i dalje mislim da je u fotografiji važnije ko drži kameru i kako to radi, nego koliko ona košta.

* GLAS: S obzirom na to da ste sa ovih prostora, pratite li ovdašnja dešavanja? Dolazite li u Srbiju?

SPREMO: Pre tri godine sam bio u Beogradu. Imao sam izložbu u zgradi “Politike”. Kada dođem na ove prostore, uglavnom odem do primorja.

* GLAS: Šta je recept za uspjeh jednog novinskog fotografa?

SPREMO: Talenat i ljubav, pre svega. Šta god da radite, neophodno je da to volite. Ja sam toliko voleo fotografiju da nikad nisam ni pomislio da bih nešto drugo radio. Pored toga, svakako da je bitan i talenat. Ja sam uvek imao jednu filozofiju, a to je da slika govori. Ne treba ništa da vam piše ispod slike. Slika kada se vidi, ona sve treba da kaže. Naravno, kada nešto voliš, onda ne gledaš sat i da kažeš radno vreme je završeno, idem kući. Ja sam mogao u šest da idem kući, ali sam dolazio i u osam i u devet, jer sam želeo da razvijem film i uradim sav posao vezan za to. Sigurno je da bez podrške porodice to ne bih uspeo. Supruga je znala da volim svoj posao i da uspeh leži iza toga. Pored toga, mnogo sam i putovao. Znao sam i po dva meseca da ne dolazim kući. Ali, to je moj posao.

Biografija

U Kanadu je stigao 1957. i prvo je radio kao “slobodnjak”, potom u “Globe and Mail”, a od 1966. do kraja karijere u najčitanijem dnevnom listu u Kanadi “Toronto Star”.

U svojoj dugoj karijeri Spremo je pratio najvažnije svjetske događaje, od ratova, suša, političkih događaja, sahrana. Mnoge njegove najbolje fotografije su one iz ratnih zona, a bio je u Vijetnamu, u Grenadi poslije invazije američkih trupa, u Sjevernoj Irskoj, Izraelu, Iraku. Fotografisao je troje olimpijskih igara, među kojima i one u Sarajevu, sušu u Africi, vjenčanje princa Čarlsa i princeze Dajane, Dajaninu sahranu. Fotografisao je i brojne slavne ličnosti, od glumaca, muzičara, sportista do političara, a među najpoznatijima svakako su Elizabet Tejlor, Opra Vinfri, “Bitlsi”, Muhamed Ali, Džordž Buš, Boris Jeljcin, Fidel Kastro i mnogi drugi.



© Glas Srpske 2012 ISSN 2303-7385 | Impresum | Marketing | Kontakt | Latinica | Ćirilica