Nikola Stojanović: Da nije bilo Sineasta, ne bi bilo ni Kusturice

Ovo je za "Glas Srpske" rekao reditelj Nikola Stojanović, jedan od najznačajnijih filmskih radnika u bivšoj Jugoslaviji.

* GLAS: Predstavili ste u Banjoj Luci knjigu "Režija: Akira Kurosava". Otkuda fascinacija Kurosavom, a ne nekim drugim rediteljem?

STOJANOVIĆ:  Godine 1962. video sam film "Telesna straža" (Džojimbo) Akira Kurosave na nekoj nedelji filma. Tada su se pravila remek-dela i publika je hrlila u bioskope da ih vidi: i umetnička i ona komercijalna. A Kurosava je uspeo da to poveže i to me je oduševilo. On je osmislio jednu originalnu priču i napravio je po njegovom priznanju zabavni film za širu publiku, a ispalo je remek-delo po majstorstvu sa kojim je režirano. Taj film je uticao ne samo na mene, nego na mnoge širom sveta. Kurosava je izvršio ogroman uticaj na američke reditelje počev od Sema Pekinpoa, čija je "Divlja horda" indirektna verzija "Sedam samuraja".

Statistički, Kurosava je najomiljeniji reditelj u svetu među kolegama. Njega su poštovali Tarkovski, Bergman i Felini.

Početkom sedamdesetih godina Filip Aćimović koji je bio direktor arhiva Jugoslovenske kinoteke, pošto je znao da sam se interesovao za Kurosavu, predložio je da napišem knjigu o Kurosavi, a Kinoteka da je objavi. Rekao sam da je to odlično, nego ne mogu još da napišem knjigu o njemu pošto je još bio aktivan, bez obzira što je tada bio u produkcionim problemima. A već tada sam mislio, kao što smatram i danas da se autori definišu kroz opus, a ne kroz pojedinačne filmove.

Priznajem, na drugoj strani nisam mogao da odvojim vreme za jedan ozbiljan poduhvat da bih napisao monografiju. To se dakle produžilo, a ja sam nastavio uporno da pratim šta Kurosava radi. Nabavljao sam njegove filmove na kasetama, svaku knjigu koja je objavljena o njemu u svetu, kupovao sam najluksuznije japanske plakate na koje sam nailazio. Tako da sam sakupio materijale za jednu raskošnu izložbu o Kurosavi. Nažalost to mi je sve ostalo u Sarajevu, kad sam 1992. godine otišao iz ovog grada.

Kada sam 1989. godine bio pozvan da predajem na sarajevskoj Akademiji istoriju filma jedan od uslova je bio da treba da imam doktorat, tako da sam počeo da radim na njemu, a tema je naravno bio Kurosava. Doktorat mi je samo bio povod za suštinu, da napišem knjigu o velikom reditelju. Godine 1990. bio sam zauzet zbog snimanja filma "Bel epok", a onda sve što je usledilo posle sprečilo me da završim knjigu, odnosno doktorat. Od 1995. godine angažovan sam kao profesor u Novom Sadu za istoriju filma i scenario i onda su me zamolili da obnovim doktorat. Pošto mi je sve što sam radio na toj knjizi ostalo u Sarajevu morao sam sve ispočetka. Putovao sam i u Japan da bih upotpunio saznanja o Kurosavi, da bih video svaki njegov film; 30 filmova je uradio. Završio sam doktorat. Kasnije sam preuzeo katedru za istoriju filma u Beogradu. Ta knjiga kad je objavljena dobila je stimulaciju kao kapitalno izdanje; prikazi stručnjaka su bili jako pozitivni. Nedavno je bila promocija i u Zagrebu.

* GLAS: Pokrenuli ste 1967. godine jedan od najznačajnijih filmskih časopisa u Jugoslaviji "Sineast". Zašto je taj časopis bio važan?  

STOJANOVIĆ:  Alija Hafizović je svojevremeno rekao da bh. kinematografija ima dve vrhunske vrednosti: Emira Kusturicu i časopis „Sineast". To je tačno. "Sineast" je naravno stariji od Kusturice. Kao što sam rekao, studirao sam arhitekturu, a u Kino-klubu "Sarajevo" radio amaterski film. Bio sam u to vreme i predsednik Kino-kluba. Dobili smo sredstva da pokrenemo klupski bilten, zato što je sredinom šezdesetih kino-klub "Sarajevo" proizvodio filmove koji su dobijali vrhunske nagrade na jugoslovenskom nivou.  Odlučili smo da umesto biltena napravimo filmski časopis. Vrlo drsko i vrlo hrabro. Niko nije znao da ga spremamo. Kad je predan u štampu  bio sam na usavršavanju u Parizu. Oko Nove godine stigao mi je u Pariz paket sa deset odštampanih primeraka prvog broja časopisa. Zagrlio sam gazdaricu hotela kad mi je to predala i izljubio je. Rekla je otprilike: radujete se kao da ste dobili sina. Rekao sam joj: jesam. Takav je osećaj bio. Kasnije sam dobio dva sina, pa znam da je to bio taj osećaj. Zatim sam uzeo primerke "Sineasta" i krenuo od vrata do vrata čuvenih francuskih časopisa na koje smo se ugledali. Neki su i objavili vest da se pojavio sabrat u Sarajevu. Tako sam stekao poznanstva, prijatelje i saradnike.  Neke moje prijateljice koje su gledale u šolju kafe kad je izašao prvi broj, rekle su mi kad je izašao prvi broj da časopis "Sineast" nema budućnosti. Rekoh, "vi ćete da mi kažete"? Budućnost takvih glasila zavisi od upornosti i tvrdoglavosti onog ko to vodi.  Uprkos tome što su u sarajevskoj čaršiji zli glasovi govorili da je to privatni časopis, grupe građana, da afirmiše neke vrednosti koje su strane nekoj ideologiji, jer mi smo dosledno branili "crni talas". Kad su ga svi u celoj Jugoslaviji napadali jer su morali, jedini "Sineast" je branio te autore. Jer smo mi bili dosledni u ljubavi prema filmu i filmskim vrednostima, a pri tom nismo pravili negativnu selekciju.  Zato je "Sineast" opstao iako su pokušavali više puta da ga ukidaju raznim smicalicama. Podržavajući te prave filmske vrednosti mi smo krčili put da se razbijaju predrasude, pre svega ideološke i konzervativno-tradicionalističke u estetici.  Da nije bilo "Sineasta" ne bi bilo ni Kusturice.

* GLAS: Koliko Vam je bitan film "Bel epok"? Iako je snimljen 1990. godine, sticajem okolnosti, premijerno je prikazan tek 2008. godine.

STOJANOVIĆ:  Taj film mi je jako važan. Ne volim u životu nijedan posao da ostavim nezavršenim. Studirao sam arhitekturu, znao sam da neću time da se bavim, ali sam završio i diplomirao. S druge strane, kad sam film snimio 1990. godine i izmontirao neku prvu verziju autorski sam se ispraznio. Nije mi stalo do toga da ga vidi milion ljudi, ni milion nagrada. To me ne zanima. Ali me je mučilo što sam ostavio jedan postao nezavršen i da će neko umesto mene da ga završava i to loše, jer su već i pokušali, pravili neku osakaćenu verziju, sa propagandističkim predznakom, promuslimanskim u Sarajevu. To je zakonom kažnjivo, da bez mog znanja da mi prekrajaju film. Srećom nisu dirali negativ. Važan mi je zato i što je to moj najkompleksniji film, najsloženiji i najbogatiji po mnogim elementima i kao ideja i kao građa i kao dramaturgija i moj eksperiment sa mjuziklom. Žao mi je što se film nije pojavio u ono vreme, jer je predvideo sve ono što će se dogoditi tokom prve polovine devedesetih godina. Kad sam film završio on ipak nije izgubio suštinski ništa od tih poruka. Sad je postao rezime čitavog 20. veka gde vidimo da se početak i kraj veka ogledaju jedan u drugom po nekim elementima.

Bilo mi je stalo da se čitavi projekat okonča i zbog saradnika. Nisam samo ja radio na tom projektu.

Mjesec i sunce

Dva puta sam se sreo sa Kurosavom. Prvi put 1973. godine kad je došao u Beograd. Kurosava za koga kažu da je zbog silnih uspeha širom sveta bio pomalo arogantan (mada on je delovao uvek nekako stidljivo), postao je toliko pristupačan, jednostavan. Mi koji smo ga tada u hotelu "Metropol" okružili, svima je izlazio u susret. Meni je nacrtao na poleđini svoje fotografije samurajski šlem. Na tom šlemu oznaka je polumesec i sunce. To je u stvari njegov potpis. Mesec i sunce na japanskom se izgovara "akira" i znači "svetlost". U njegovom testamentarnom filmu "Ran", koji je on snimio po Šekspirovom Kralju Liru, Kurosavin junak ima isti taj isti zaštitni znak. To je taj njegov alter ego.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.