Zoran Bognar: Književna čuda nestaće poput blata sa cipela

Zoran Bognar: Književna čuda nestaće poput blata sa cipela 13.12.2011 20:00 | Mirna Pijetlović

Književna scena Srbije je pravi kakofonični literarni galimatijas, gde se, opet zahvaljujući tabloidnom vremenu, pojavilo i "ukorenilo" dosta paraliterature. No, ne verujem da će to biti dugog daha i da ta kvaziliteratura može da naudi i ugrozi onu pravu, istinsku književnost.

Rekao je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" jedan od najprevođenijih i najnagrađivanijih srpskih pjesnika Zoran Bognar, za koga je nedavno u Banjaluci upriličen književni portret, gdje je predstavio svoj bogati stvaralački opus.

- Verujem da će sve uskoro doći na svoje mesto. Da će ta takozvana "književna čuda" biti samo zabava za jednu sezonu i da će nestati poput blata sa cipela, a da će ona prava zdrava i uzvišena materija, što istinska književnost i jeste, opstati i ostati za sva vremena - rekao je Bognar.

* GLAS: Rekli ste da se najviše ponosite svojim dvjema knjigama i to poetskim trilogijama "Albedo, Aura, Alhemija" i "Elizejska trilogija". Zbog čega?

BOGNAR: Reč je o dve potpuno antipodne knjige, i u motivsko-tematskom smislu i po strukturi i formi, ali opet, zvučaće paradoksalno, one čine jednu celinu, odnosno sve ono što sam želeo da kroz poeziju kažem. U "Elizejskoj trilogiji" sam pevao o ekstravertnom svetu, o poetskom hodočašću od letargije do liturgije, o integralnoj dekonstrukciji sveta u kojoj prevlada apokaliptičan ton. A u "Albedo, Aura, Alhemija" pevam o introvertnom svetu, o onim volšebnim sazvežđima ispod kože, dakle, o nečem naizgled neuhvatljivom, a ipak i te kako opipljivom, snažnom i postojanom. Želeo sam da pevam o onim stanjima i stvarima koje su u vremenu potpuno poremećenih vrednosti doživele devalvaciju, a koje su zapravo najvažnije i najsuštinskije stvari u životu. Tako ovu knjigu možemo doživeti kao knjigu apoteoza prijateljstvu, porodici, ljubavi, Erosu, svetim mestima i svetim fragmentima života.

* GLAS: Kako biste opisali poetsku liniju kojoj pripadate, s obzirom na to da je u fokusu Vašeg stvaranja sam čovjek?

BOGNAR: Čitava moja poetika govori o integralnoj dekonstrukciji sveta i o jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji, kao iskustvu kroz koje smo očigledno morali proći da bismo došli do Hodočašća Novog Svet(l)a. Upravo iz tog razloga sam potražio potvrdu u Otkrivenju Jovanovom, jer nas Biblija uči da Apokalipsa nije uništenje već otkrivenje. Kroz svoju poeziju, koja je i ekspresivna i filozofska i sakralna, na momente i metafizička, ali pre svega antropocentrična, pevam o Novom čoveku koji je homo spiritualis, dakle spoj raspevanosti Zorbe i individualne svesnosti Bude, sa sveobuhvatnom preglednošću gordog Argusa. Andre Malro je jednom prilikom rekao da će dvadeset i prvi vek biti vek duha ili ga uopšte neće biti. To je i moje mišljenje. Uveren sam da homo sapijens proživljava svoje poslednje trenutke, što i nije neka tragedija, ako vidimo kakav svet ostavlja iza sebe.

* GLAS: Koliko danas cijenimo književne vrijednosti i da li smo u ovom brzom vremenu pomalo izgubili naviku čitanja?

BOGNAR: U ovom vremenu ne samo tabloidnog novinarstva, nego potpunog tabloidnog načina življenja u kojem samo još senzacija ili skandal imaju moć percepcije iliti skretanja pažnje, naravno da je došlo do potpuno poremećenih vrednosti, odnosno do jednog devijantnog vremena čiji smo i svedoci i žrtve. Zato, iako živimo u vremenu "novog raspeća" čoveka, dostojanstva, istorije, svesti, samospoznaje, smisla postanja i svetosti - kada nam svi mediji svakodnevno i nemilosrdno serviraju vesti iz sveta o nameštenim izborima, svirepim ubistvima, skandaloznim proneverama, otkazima, o gladi, bedi, čemeru, pedofiliji, narkomaniji i hroničnoj mizantropiji; iako živimo u vremenu brze hrane, brzog življenja, uživanja "na brzaka" i još bržeg umiranja, ne bismo smeli da zaboravimo da se realnost društva ipak razlikuje od realnosti pojedinca koji je budan, emotivan i produhovljen. I tu postavljamo ključno pitanje: da li je ikada neko bio budniji, emotivniji i produhovljeniji od pesnika i njegovog vernog pobratima čitača.

* GLAS: Dobitnik ste i mnogobrojnih nagrada za Vaša djela. Koliko nagrade mogu da budu podsticajne i značajne jednom umjetniku?

BOGNAR: Ne mogu reći da mi ne prija što su moje knjige nagrađivane, kao što to verovatno ne bi rekao niti bilo koji drugi pesnik. Međutim, ono što je najvažnije, ne zanosim se njima. Setimo se samo koliko ima antologijskih knjiga koje ne samo što nikada nisu nagrađene, nego čak nisu ni na adekvatan način pročitane. Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji. Zato i imam običaj da kažem da su nagrade ipak samo biografija knjiga, a da su knjige ona stvarna biografija pisca. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije na koje malo ko može da utiče.

* GLAS: Jedan ste od urednika Grafičkog ateljea "Dereta". Koliko je taj posao značajan za Vas?

BOGNAR: Iako me uloga urednika veoma troši, moram da priznam da mi je velika čast i zadovoljstvo raditi ovaj "misionarski" posao za jednog od najvećih srpskih izdavača u poslednjih 25 godina. Ne kaže se džabe da je najveća privilegija raditi posao koji voliš, a ja upravo radim ono što najviše volim, a to je biti posredno ili neposredno u književnosti svim svojim bićem.

Nove knjige

* GLAS: Radite li možda na nekoj novoj knjizi?

BOGNAR: Uskoro će izaći integralno izdanje knjige mikroeseja "Ejdetske slike", koje bi se, ako Bog da, trebalo pojaviti u izdanju "Službenog glasnika". Ova knjiga će i te kako korespondirati sa mojom Antologijom srpskog mikroeseja XX veka "Tečni kristal", čije se drugo izdanje, posle pet godina, nedavno pojavilo ponovo u izdanju Grafičkog ateljea "Dereta".



© Glas Srpske 2012 ISSN 2303-7385 | Impresum | Marketing | Kontakt | Latinica | Ćirilica