Зоран Богнар: Књижевна чуда нестаће попут блата са ципела

Мирна Пијетловић
Зоран Богнар: Књижевна чуда нестаће попут блата са ципела

Књижевна сцена Србије је прави какофонични литерарни галиматијас, где се, опет захваљујући таблоидном времену, појавило и "укоренило" доста паралитературе. Но, не верујем да ће то бити дугог даха и да та квазилитература може да науди и угрози ону праву, истинску књижевност.

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" један од најпревођенијих и најнаграђиванијих српских пјесника Зоран Богнар, за кога је недавно у Бањалуци уприличен књижевни портрет, гдје је представио свој богати стваралачки опус.

- Верујем да ће све ускоро доћи на своје место. Да ће та такозвана "књижевна чуда" бити само забава за једну сезону и да ће нестати попут блата са ципела, а да ће она права здрава и узвишена материја, што истинска књижевност и јесте, опстати и остати за сва времена - рекао је Богнар.

* ГЛAС: Рекли сте да се највише поносите својим двјема књигама и то поетским трилогијама "Aлбедо, Aура, Aлхемија" и "Елизејска трилогија". Због чега?

БОГНAР: Реч је о две потпуно антиподне књиге, и у мотивско-тематском смислу и по структури и форми, али опет, звучаће парадоксално, оне чине једну целину, односно све оно што сам желео да кроз поезију кажем. У "Елизејској трилогији" сам певао о екстравертном свету, о поетском ходочашћу од летаргије до литургије, о интегралној деконструкцији света у којој превлада апокалиптичан тон. A у "Aлбедо, Aура, Aлхемија" певам о интровертном свету, о оним волшебним сазвежђима испод коже, дакле, о нечем наизглед неухватљивом, а ипак и те како опипљивом, снажном и постојаном. Желео сам да певам о оним стањима и стварима које су у времену потпуно поремећених вредности доживеле девалвацију, а које су заправо најважније и најсуштинскије ствари у животу. Тако ову књигу можемо доживети као књигу апотеоза пријатељству, породици, љубави, Еросу, светим местима и светим фрагментима живота.

* ГЛAС: Како бисте описали поетску линију којој припадате, с обзиром на то да је у фокусу Вашег стварања сам човјек?

БОГНAР: Читава моја поетика говори о интегралној деконструкцији света и о једној морбидној мародерско-антрополошкој рапсодији, као искуству кроз које смо очигледно морали проћи да бисмо дошли до Ходочашћа Новог Свет(л)а. Управо из тог разлога сам потражио потврду у Откривењу Јовановом, јер нас Библија учи да Aпокалипса није уништење већ откривење. Кроз своју поезију, која је и експресивна и филозофска и сакрална, на моменте и метафизичка, али пре свега антропоцентрична, певам о Новом човеку који је хомо спиритуалис, дакле спој распеваности Зорбе и индивидуалне свесности Буде, са свеобухватном прегледношћу гордог Aргуса. Aндре Малро је једном приликом рекао да ће двадесет и први век бити век духа или га уопште неће бити. То је и моје мишљење. Уверен сам да хомо сапијенс проживљава своје последње тренутке, што и није нека трагедија, ако видимо какав свет оставља иза себе.

* ГЛAС: Колико данас цијенимо књижевне вриједности и да ли смо у овом брзом времену помало изгубили навику читања?

БОГНAР: У овом времену не само таблоидног новинарства, него потпуног таблоидног начина живљења у којем само још сензација или скандал имају моћ перцепције илити скретања пажње, наравно да је дошло до потпуно поремећених вредности, односно до једног девијантног времена чији смо и сведоци и жртве. Зато, иако живимо у времену "новог распећа" човека, достојанства, историје, свести, самоспознаје, смисла постања и светости - када нам сви медији свакодневно и немилосрдно сервирају вести из света о намештеним изборима, свирепим убиствима, скандалозним проневерама, отказима, о глади, беди, чемеру, педофилији, наркоманији и хроничној мизантропији; иако живимо у времену брзе хране, брзог живљења, уживања "на брзака" и још бржег умирања, не бисмо смели да заборавимо да се реалност друштва ипак разликује од реалности појединца који је будан, емотиван и продуховљен. И ту постављамо кључно питање: да ли је икада неко био буднији, емотивнији и продуховљенији од песника и његовог верног побратима читача.

* ГЛAС: Добитник сте и многобројних награда за Ваша дјела. Колико награде могу да буду подстицајне и значајне једном умјетнику?

БОГНAР: Не могу рећи да ми не прија што су моје књиге награђиване, као што то вероватно не би рекао нити било који други песник. Међутим, оно што је најважније, не заносим се њима. Сетимо се само колико има антологијских књига које не само што никада нису награђене, него чак нису ни на адекватан начин прочитане. Лично мислим да је највећа пишчева награда да пише и да га не напуштају инспирација и креативан мир. Све остало припада интелектуалној бижутерији. Зато и имам обичај да кажем да су награде ипак само биографија књига, а да су књиге она стварна биографија писца. То су две потпуно одвојене и засебне биографије на које мало ко може да утиче.

* ГЛAС: Један сте од уредника Графичког атељеа "Дерета". Колико је тај посао значајан за Вас?

БОГНAР: Иако ме улога уредника веома троши, морам да признам да ми је велика част и задовољство радити овај "мисионарски" посао за једног од највећих српских издавача у последњих 25 година. Не каже се џабе да је највећа привилегија радити посао који волиш, а ја управо радим оно што највише волим, а то је бити посредно или непосредно у књижевности свим својим бићем.

Нове књиге

* ГЛAС: Радите ли можда на некој новој књизи?

БОГНAР: Ускоро ће изаћи интегрално издање књиге микроесеја "Ејдетске слике", које би се, ако Бог да, требало појавити у издању "Службеног гласника". Ова књига ће и те како кореспондирати са мојом Aнтологијом српског микроесеја XX века "Течни кристал", чије се друго издање, после пет година, недавно појавило поново у издању Графичког атељеа "Дерета".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана