Сликар Бошко Вукојевић у сусрет изложби у Банском двору: Умјетник је увијек у опозицији

Сликар Бошко Вукојевић у сусрет изложби у Банском двору: Умјетник је увијек у опозицији 20.02.2019 12:23 | Данко Кузмановић

Бањалука - Стално сам у неком контраодносу према властима. У социјализму сам био против социјализма. Умјетник је увијек у опозицији. Природни став умјетника је да је у опозицији и да има критички однос према друштву и средини у којој живи. Не могу да ћутим о неким стварима, па макар ме то и коштало. То је лијепо и Ранко Рисојевић написао о мојој прошлој изложби. Наиме, он је тада рекао да ја радим на своју штету. То и јесте тако.

Рекао је ово за “Глас Српске” бањалучки сликар Бошко Вукојевић у сусрет изложби “Слике на папиру”, која ће бити отворена 26. фебруара у малом изложбеном салону у Банском двору Културном центру.

Бошко Вукојевић припада генерацији зрелих умјетника који се током осамдесетих година након завршене Академије ликовне умјетности у Новом Саду укључио у ликовни живот Бањалуке, дајући свој допринос новом енергијом, радикалним промишљањем и зналачком ликовношћу талентованог умјетника.

Посљедњи његов циклус, који је назвао “Кутије”, почео је 2008. године и непрекидно траје до данас. Тај циклус указује на синтезу раних слика сандука овог умјетника који су скривали интиму малих ствари универзалног значења и графика сликарског надахнућа града који га инспирише деценијама.  Ријетко ради самосталне изложбе, али их увијек ради тематски и увијек дјелују као цјелина.

- Сваке године сам излагао негдје колективно, било у Србији, било овдје. Међутим, посљедњих 11 или 12 година имам ову серију “Кутије”, која повлачи неку причу још од краја седамдесетих година и почетка осамдесетих, када сам углавном радио уљане слике са мотивом кутије. Ја сам то касније преточио  у неку своју причу о граду, градовима, просторима на којима сам био, па чак и о мојим психичким и менталним стањима. Кутија ми је, буквално, као што су глумцима даске. Ја на њима градим неку своју причу. С том причом се посматрач не мора сложити, али сматрам да сваки посматрач може наћи неку своју причу.  Ова изложба ће се звати “Слике на папиру”, а тематски се зове “Кутије”. Нисам баш хтио да дајем назив “Кутије”, да не бих некога навео на погрешан траг, нисам откривао ни називе слика, исто тако да не бих пажљивог посматрача уводио у неку своју причу. Кутија је мој лајтмотив, преко које изражавам та моја стања и око које се све дешава - рекао је Вукојевић.

Осим акварела, на изложби ће бити и неколико графика са сличним мотивима.

- Овај пут ћу изложити неких 25 радова, насталих у посљедњих 12 година. На изложби ће бити само акварели, али ће у оквиру ње на средини просторије бити једна коцка на којој ће бити неколико мојих графика које су тематски јако блиске овим радовима. Од ових радова, три ће бити триптиха, дакле радови повезани у једну причу - казао је Вукојевић.

Немогуће је не уочити мотиве Бањалуке на већини радова који ће се наћи на овој изложби. Град Вукојевићевог живљења и снова обиљежава ријека Врбас, широко пространство љубичасто-плавичасте атмосфере, неколико архитектонских здања који симболизују културу, духовност и баштину које смјешта у  кутије и око њих у простор с изузетном лакоћом, не нарушавајући хармонију и акварелску прозрачност.

- Мотиви Бањалуке су врло чести на мојим радовима. То је углавном мој однос према Бањалуци, који је, углавном, лавиран. Тако да ту имамо од једног панегиричног односа према граду, до неког ироничног односа према граду. Врло сам ироничан према овом граду, као умјетник, то морам да кажем. Симболички град приказујем кроз мотив обриса Банског двора или градске куће, али то симболички представља град. Архитектонско рјешење Банског двора у архитектури се тумачи као симбол града, крајеви представљају некадашње стражарске куле. То је само стилизовано и изведено да буде украс. Не бих себе хтио да хвалим нешто, али сам први у граду почео да употребљавам чамац јер сам одрастао уз ријеку Врбас - објаснио је Вукојевић.

Вукојевић види огроман проблем у недостатку умјетничког продајног салона у граду.

- Немамо удружење, немамо атеље, немамо ни умјетнички продајни салон. Планирам покренути мало ту причу. Бањалука жели да буде европска престоница културе, а ми који живимо то, и од тога, немамо више гдје да продајемо. Продајни салон је 40 година постојао, и то је била градска институција која је припадала Банском двору. На волшебан начин је прешла у руке Музеја савремене умјетности. Постоје неке приватне галерије гдје се људи баве својим бизнисом. Проблем је што нема више јавног простора за умјетнике. Тиме нису угрожени само умјетници који желе да продају своје радове, већ и они који желе да купе неку умјетнину - нагласио је Вукојевић.

Акварел је техника у којој су све боје прозрачне, али умјетник и даље обраћа много пажње на њих.

- У социјализму сам спадао у сликаре црног таласа, који је постојао и у филму. То су били филмови Жике Павловића, Макавејева, Жилника и других. Те слике су биле веома тамне, користио сам тамнију палету боја. Често су биле и одбијане на изложбама. У акварелима такође обраћам пажњу на боју. На примјер, на једној слици на којој нисам ироничан према граду можемо да видимо прозрачну Бањалуку, љетну Бањалуку, осликану свијетлим и плавим нијансама - навео је Вукојевић. 

Кутије као симбол

 

- Кутије су само спољашњи омотач, симбол мајчиног тијела и несвјесног и зато бисмо могли рећи да увијек садрже неку тајну, нешто драгоцјено, крхко, које се штити, а истовремено затвара и дијели од свијета. У овом случају и могућем тумачењу феномена кутије, кутија може бити и сам аутор који на себи својствен начин ликовним језиком чува свој град, његов идентитет, визуелност, природу и духовност. Вукојевићева осјећања су, када је град у питању, град и његов живот, танана, транспарентна и зато му акварел као техника најбоље одговара да бојом и водом Врбаса брзо забиљежи дубоко проживљену арому и атмосферу - навела је Љиљана Пердув-Мисирлић у тексту тумачења поставке.

 



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица