Повратак посљедње вамп глумице ex-Yu филма

Ових је дана завршено снимање хрватске тв серије "Црно-бијели свијет" ауторског двојца Горана Куленовића и Игора Мирковића. Почетак емитовања 12 епизода драмске серије, која прати двије загребачке породице осамдесетих година, очекује се у децембру. У једној од главних улога, супруге и бивше београдске плесачице Јагоде, појавиће се велика филмска глумица и звијезда осамдесетих година Аница Добра.

Тим поводом Миљенко Јерговић, у тексту за Јутарњи лист, подсјећа на њену каријеру:

Аница Добра посљедњи је југославенски вамп. С њеном ситном фигуром, и лицем никад остварене комичарке, крају је долазила једна кинематографија, а сви су, па и глумци, мијењали улоге и карактере и од једних постајали други људи. Иако је до рата играла у мало филмова, било их пет, али пет каквих: "Већ виђено" и "Сабрини центар" Горана Марковића, "Живот са стрицем" Крсте Папића, "Балкан експрес 2" Предрага Антонијевића и Александра Ђорђевића те омнибус "Како је пропао рокенрол" Зорана Пезе, Владимира Славице и Горана Гајића, Аница Добра утиснула се у свијест публике, и у колективну меморију једнога доба као мало који глумац њене генерације.

Њени биоскопски хитови

Можда је имала среће с кастингом - заиграла је или у сјајним филмовима, или у великим биоскопским хитовима, или су то били сјајни филмови који су постали велики хитови, што се у посљедњој деценији Југославије често догађало - можда су још увијек углађене и пристојне претече данашњих таблоида управо биле у потрази за неком необичном љепотицом, а можда је то било вријеме када је нараштај панкера и новог таласа у Аници Доброј налазио свога цуретка и своју секс бомбу, али најважније је, ипак, било то што се у тој младој жени - рат ће почети прије него што она наврши двадесет осму - стекао глумачки талент, изузетно риједак и по врсти и по интензитету, а с њим и нека неочекивана самосвијест. Љепота Анице Добре била је мало помакнута, аутоиронична и нимало споменичка. Била је лијепа на начин за који се прије ње није знало.

У оној години када нас више заједно није било, 1992. довршила је још два раније започета филма, који у Хрватској и Босни и Херцеговини дуго неће бити виђени. У првом, полуироничном аутобиографском Марковићевом филму "Тито и ја" заиграла је мајку, а у "Црном бомбардеру" Дарка Бајића рок пјевачицу Луну. Сваки на свој начин, били су то субверзивни филмови и према српском ратном заносу, и према Милошевићевом режиму, филмови опроштаја с Југославијом и покушаја комуникације, на крају узалудног, с публиком из других дијелова расуте федерације. Још увијек то нису биле приче из Србије, па иако су оба филма приказана након формалног распада и разлаза, могу се приписати оној претходној земљи и њеној кинематографији. "Црни бомбардер" у Србији и Црној Гори био је повелик хит, годинама су му пиратске копије кружиле по загребачким и сарајевским видеотекама, а упамћена остаје пјесма "Свечане беле кошуље", коју у филму Аница Добра изводи с Електричним оргазмом. "Свечане беле кошуље/ зову ме сад на прославе/ ал' ја их више не чујем/ одлазим сама, нестајем..."

Београдски Крлежа

Деветнаест година касније, у рано прољеће 2011, путовао сам у Београд да у Атељеу 212 гледам "Господу Глембајеве", у режији Јагоша Марковића. Није то била премијера, представа је играла већ три мјесеца, по Хрватској се о њој с висине писало и говорило - јер, забога, што Срби знају што је Крлежа - а мене је највише вукла једна ствар: да видим како се то наједном, у тих деветнаест што крвавих што усраних година, Аница Добра трансформирала у баруницу Кастели. На крају, гледао сам, углавном, генијалног Николу Ристановског у улози Леонеа, а све друго било је онакво какво је морало бити. Београд је и те вечери у пуном броју од двеста десет гледалаца, плус нас двоје који смо стигли ниоткуда, аплаудирао мртвом Крлежи, и клањао му се до црне земљице, тако да би Старом сигурно било драго видјети то финале, а што се тиче барунице Кастели, она је дјеловала уморно и тужно. Као да је била на пракситенима.

Није Аница Добра у међувремену изгубила ни трунке свога раскошнога и љупког дара, али догодило се, ипак, међувријеме. Да би постала права баруница Кастели, морала би оживјети и одиграти цијелу једну каријеру, за коју се још 1990. чинило да је пред њом, с големим букетима ружа, орхидеја, провинцијских каранфила и тко зна каквога још цвијећа, и с аплаузима, и с публиком на ногама, и са свим оним чиме су биле обиљжене каријере великих, загребачких и београдских, Крлежиних глумица. За баруницу Кастели Аници Доброј, као, уосталом, и свакој другој глумици која би баруницу заиграла, недостајало је двадесет и пет година мира, потребног да грађанство помало доживи своју декаденцију. Таквога мира није имао нико.

Њемачка каријера

Родила се 3. јуна 1963. у Београду. Било јој је четрнаест када је с родитељима пошла у Њемачку. Четири године живјела је у Франкфурту, тамо је завршила средњу школу, па се вратила у Београд, да упише академију. На крају, те су се њемачке године показале пресуднима у њеном животу, више него у умјетничкој каријери. Наиме, од 1988. снима и у Њемачкој, а њена филмографија с улогама које је одиграла на њемачком језику вишеструко је обимнија од филмографије на нашим језицима. Тиме је за себе освојила ону слободу до које дома никада не би могла доћи. Не само да може бирати улоге у филмовима и позоришним представама, него може изабрати и начин живота посве нетипичан за велику глумачку звијезду. Ријетко даје интервјуе, не требају јој, као што јој не треба ни глумачка, телевизијска или естрадна слава у земљи у којој је рођена и у којој углавном и живи. Захваљујући тој својој њемачкој слободи, али и личној нарави и темпераменту, Аница Добра успокева да буде скоро анонимна жена, која се повремено пресвлачи у велику глумицу. О њеном приватном животу једва да се нешто зна. Постигла је то да су и таблоиди повкеровали како у том животу нема ничега занимљивог. Нисам је упознао, али ми се чини да смо се овога прољећа мимоишли на вратима најстарије пекаре на Дорћолу, и да сам јој рекао - извините! А можда жене на Дорћолу изгледају као Аница Добра.

Посљедње године

До краја деведесетих на матерњем језику појавила се још само у филму "Точкови" из 1999, помакнутој тарантиновској играрији редатеља Ђорђа Милосављевића, а у двехиљадитима играла је у српском пучком блокбастеру "Ивкова слава", који је режирао ветеран Здравко Шотра, у "Наташи" Љубише Самарџића, у првенцу Стефана Арсенијевића "Љубав и други злочини" те у једном од најбољих српских филмова деценије: "Клопци" Срдана Голубовића. На четири улоге у српским филмовима, у тих је десет година одиграла тридесет једну улогу у њемачким филмовима и телевизијским серијама.

У посљедњих неколико година играла је у филму Марка Новаковића "Неко ме ипак чека" те у нове двоке сезоне телевизијске серије "Отворена врата", која је средином деведесетих, у својој првој инкарнацији, била велики хит Радио телевизије Србије, и сигурно је једна од најбољих, уз "Вратиће се роде", можда, и најбоља постјугославенска играна серија.

Педесета година

Прије четири године одиграла је једну од главних улога у филму "Жена са сломљеним носом" Срђана Кољевића, коју наглашавам из више разлога. Ријеч је о једном од кључних, аутоидентификационих наратива (да употребим ту одвратну ријеч) постјугославенских култура, који настоји изрећи шта се након свега догодило с нама, ко смо, како изгледа свијет што смо га насијелили по распаду Југославије, и како изгледа Београд, након што је остао без свога широког југословенског оквира. Кољевићев филм прича је о искоријењеним људима, о унутрашњим емигрантима, о генерацијама почишћеним с једнога на други крај бивше земље. Један је живот завршен, а сада на биолошким остацима претходнога ваља започети нови. На симболичан начин с овим филмом започиње и нови глумачки живот Анице Добре.

Педесет јој је година, то није никаква старост, биолошка, а поготово глумачка, лијепа као и некад, али се свака година види и открива на том лицу. У свијету турбофолка, ботокса, силикона и четворотактног патриотизма, она је амблематска појава једне расуте генерације, чије је вријеме дефинитивно истекло с посљедњим данима рокенрола и мира, и која се више никада неће појавити цијела, нити ће се вратити из свог "расејања" по бијелом свијету. Оном свијету који не мора бити у Канади, Аустралији, Њемачкој да би био далеко. Бијели свијет је, каткад, на прагу једне дорћолске пекаре, или на Илици, у рано јутро, када никога нема. У бијелом смо свијету чим схватимо како већ одавно нисмо ту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.