Пјесник Ратко Петровић за Глас Српске: Кад друштво оздрави,поезија ће опет постати језик међу људима

Аутор шест збирки поезије, учитељ у једној основној школи у општини Палилула, човјек који из срца, стиховима на најљепши начин осликава стања људске душе и свијести  за "Глас Српске" говорио је о новој збирци пјесама "Ниједна песма о Ани", писању поезије, љубави, музици....

* ГЛАС: Како Ви описујете спој музике и поезије?

ПЕТРОВИЋ: Поезија је произашла из првобитних мелодија народа. Мелодија говора, првобитних речи, сваког народа је сливена из народних, исконских мелодија. Тамо где је језик негован у сопственом духу, у његовим речима одзвања матерња мелодија. Кроз то се чује и душа народа и мисао народа. Зато се при поробљавању и колонизовању народа прво забрањују обредне, изворне, народне песме и забрањује се језик тог народа, чиме се мења дух и мисао народа.  Чак и мењањем језика се уништава начин мишљења једног народа. Тако да су, не само међусобно проткане поезија и музика, већ и уско повезани са самим човеком. Ко смо, дешифрујемо кроз то што нас дотиче.

* ГЛАС:  Објавили сте шест збирки поезије. Посљедња је тек изашла из штампе. Шта читаоце очекује у  "Ниједној песми о Ани"?

ПЕТРОВИЋ: Веселин Петковић је најзаслужнији што књига постоји. Због тога сам и решио да кренем са промоцијом од Бањалуке. Својом вољом и средствима се заложио за остварење ове књиге. Књига представља један пресек свих ранијих књига, уз неке песме, цртице и приче које до сада нису биле у претходним књигама. У почетку је требало да ту буде и неких цртежа, различитих радова, фотографија и један диск са неколико мелодија, међутим, у неким међукорацима се на то заборавило, што је штета, јер би се употпунио доживљај. Песме су по Веселиновом и мом избору. Мој део су модерније, а он је бирао ране радове, тако да ће заиста за свакога бити (без жеље да будем нескроман) по много тога интересантног.

* ГЛАС: Мислите ли да су начин живота и размишљања у 21. вијеку пуни препрека у препознавању праве љубави и истинских вриједности?

ПЕТРОВИЋ: Сви и трагају за неким емоцијама. Не налазе се све у поезији, не налазе се све у неким позитивним аспектима веза. Сви смо другачији. Битно је да будемо искрени према себи о томе шта је то што заиста желимо и онда ћемо бити срећни, а друге поштедети. Све је то са људског спектра. Дигнемо нос, па неке делимо на више и ниже, међутим - компликована смо бића и не морамо сви делити исте вредности, нити имати исте потребе. У реду је на несвесном нивоу желети сигурност коју пружа мужјак зарад боље шансе за опстанак потомства. У реду је бирати на прост, животињски начин партнерку, зависно од њене анатомије. Можда након тога иде и развој осећања неке више врсте? Не знамо. Нисмо они. Не треба осуђивати. Поготово у оваква времена. 

* ГЛАС: Шта Вама као човјеку, даје поезија, тј. писање поезије?

ПЕТРОВИЋ: Ништа до могућности да некоме саопштим што осећам, на по мене можда најприроднији начин. Дакле, ништа што и другима не дозвољава, да кроз сопствену или туђу реч поруче некоме нешто. И то је најважније. Све остало је сујета. Егообмањивање. Не видим ни велику награду, ни велику казну. Не видим ништа мистично, нити посебно у томе да неко пише. Има разлика у квалитету и то је то. Нема ничег посебног. Колико и како осећаш, таква ће ти бити поезија. Треба имати среће да се наиђе данас на особу, самосвесну, зрелу, велику, своју, разрешену (у односу на примат биологије и шематику упаривања) и не видим разлог да ико онда не буде песник. Љубав даје, не писање. А, не мора се ни писати о љубави. Може се писати и када те изда љубав, особа и живот. Једнако добро. Или о хиљаду других тема. Писање поезије је само здрава комуникација, отворена, какве би требало да има, на за данашње друштво нездрав начин. Кад друштво оздрави, поезија ће опет постати још један језик међу људима.

Учитељи немају права на озбиљне грешке

* ГЛАС: Шта видите као највеће богатство које у себи носи Ваша професија - бити учитељ?

ПЕТРОВИЋ: Богатство је учествовати у нечијем одрастању, усмеравању на неке праве и здраве вредности. Бити битан део нечијег живота. Захтева да се у сваком тренутку буде бољи човек, јер си пример, јер си узор и то је оно што и учитеља оплемењује и мења. Деца имају права на грешку и грешке се очекују, не би ли се градило ка бољем и учило (о себи, животу), док учитељи немају права на икакве озбиљне грешке. Ученици обогаћују онога ко се бави овом професијом у сваком сегменту образовног процеса, те је заиста тешко издвојити једну ствар као највеће богатство. Морао бих данима да размишљам и тешко да бих се одлучио за само једну ствар. Тема о којој се књига може написати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.