Оперска дива Дуња Симић за Глас Српске: Недостаје нам искрености, помодарство доминира

 Неко ко је то стање духа показао и доказао остављајући снажан утисак на публику широм Европе је свакако оперска дива Дуња Симић. Њен глас и појава остали су запамћени на сценама у Франкфурту, Дортмунду, Диселдорфу, Базелу, Линцу, Бриселу, Хановеру, Хамбургу и Бремену, а публика у Београду и Бањалуци увијек се радовала њеним концертима.

Искуства која је у Бањалуку донијела путујући свијетом са својим талентом Симићева несебично преноси на студенте Академије умјетности у Бањалуци, а за "Глас Српске" говорила је о недостатку оперске сцене, раду са студентима, стању у друштву, култури...

* ГЛАС: Неко сте ко је осјетио како куца срце европске, свјетске сцене када је у питању оперска музика, али и умјетност и култура генерално. Опера никад није заживјела у Бањалуци. Шта видите као највећи проблем њеног недостатка код нас?

СИМИЋ: Ако помињете оперску умјетност на нашим просторима и проблем зашто деценијама није заживјела, употријебила бих као проблем ријеч култ.

На нашим просторима одавно не постоји култ опере. Још је моја професорка, уважена примадона Радмила Смиљанић прије много година по завршетку средње музичке школе, као врло надарена умјетница напустила свој родни град Бањалуку и отиснула се у веће средине гдје је свој таленат могла уобличити и остварити се као пјевачица. То су урадиле многе послије ње, као и прије ње. Ја у томе не видим ништа лоше, напротив, веће средине пружају више. Тада, па ни у вријеме када сам ја почињала, није било Академије умјетности у Бањалуци, морале смо, дакле, паковати кофере. Данашњи студенти нису ускраћени за едукацију у родном граду, што је велико олакшање, па ипак, тешко се одваже на тај корак.

Свијест и култ оперска музика се у Европи и у свијету не сматра привилегијом музички образованих, већ је "конзумирају" сви који то желе, воле... То је духовна потреба, као што је одлазак у позориште уопште, концерте... Ако се са нечим не сусрећете, не можете то познавати, ако не познајете, како ћете завољети, пожељети...? То се не намеће, то се живи од малих ногу, у кући, школама, медијима. Са тим се стасава паралелно као што се, рецимо, иде на спорт, енглески, балет... Мора бити присутно да би заживјело.

* ГЛАС: Из Ваше класе изашли су квалитетни оперски пјевачи, вјерујете ли да су они ти који могу да граде оперску сцену у РС на темељима онога што сте им Ви преносили својим знањем и искуством?

СИМИЋ: Професор је ту да пренесе знање, занатски дио посла, да смјернице, "освијетли" пут у тај свакако посебан свијет умјетности. Рећи ћу да освијести таленат. Али таленат није само глас. Многи га имају па не дотакну ничију душу тиме. Глас је само база, предиспозиција, не и довољан адут да нешто направите у животу. Много је важније, или бар једнако важно стање духа, личности, унутрашња снага, живот који живите. Знате, незамисливо је (бар мени) да неких 45 минута тумачите неки лик на часу, рецимо, да се пријеподне "удавите у Волги као Лиза у 'Пиковој дами' због несретне љубави", а након тога наручите пиво у "Малој станици" да бисте се опустили. То није то. То је јасан знак да сте стајали тих пар минута поред лика, али нисте били лик. Послије управо те Лизе, једне од мојих омиљених улога, знала сам се данима враћати у нормалу. Наравно да сам ја, прије свега као мајка, послије представе долазила кући и једва чекала да видим свог сина, правила вечере, причала приче, али један дио мене је остао на сцени, можда баш у Волги. И данас знам да један дио себе, онај који је само био мој, нисам дала ни рођеном дјетету, не што нисам хтјела, већ зато што је то у овоме што причам неспојиво. Умјетник живи свој живот до краја као такав, и без сцене, прозаичност ниједне врсте није замислива. Пјевач је нешто друго. То је стање гласа, ово је стање духа, хабитуса. Дио тога покушавам да пренесем, да ставим акценат.

* ГЛАС: У константом разговору и посматрању како живе Ваши студенти можете на неки начин имати увид у то како данас размишља млади човјек. Шта им највише замјерате?

СИМИЋ: Младима највише замјерам што се утапају у наметнуте им норме, што сматрају да ће било каквим посебним односом изазвати чуђење других. Што ће се можда неко насмијати ако се неко одлучи да оде у Београд, Загреб или Беч, не у шопинг, већ да чује оперско извођење. Недостатак аутономије, страх од исте, то примјећујем јасно, таворење и свјесну одлуку на такав живот. Опет кажем, већина, има и оних других. И баш они би требало да дају нове импулсе, просвијетле оне којима је то далеко из било којих разлога. Умјесто тога, неријетко смо свједоци увлачења тих младих умјетничких душа у један обичан, свима доступан свијет. И још врло битно за све генерације и сва времена, они који нису успјели у својој земљи, такви су највећи критичари свега доброг, посебног.... То је психологија масе. Морате бити јако своји да их смјестите тамо гдје им је мјесто. Можда им вријеме ту мудрост донесе.

* ГЛАС: Вјерујете ли да спознаја умјетности и буђење свијести о значају културе за један народ може да мијења стање у друштву?

СИМИЋ: То је тежак и дуготрајан процес. Проблем већине народа је што се боје непознатог, радије таворити, не таласати. Опажам често и за себе поредим менталитет човјека ових простора, па се у ресторану између "бечке са помфритом" и разних индијских, кинеских, одлучују за познато, иако добро размисле. Ту видите менталитет човјека. Преносиво је на све у животу, додуше ни бечка није наша, али смо је усвојили, ако ме разумијете. Не видим отвореност да се нека нова димензија истински интегрише, живи. Прије да се из помодарства имитира него освијести. Тако смо све чешће свједоци публике која се појави да буде виђена или по дужности, у односу на ону која природно стасава у музичку публику или позоришну. Јер то се почиње од малих ногу живјети. И преносити. Тада и само тада је право.

* ГЛАС: Слажете ли се са чињеницом да је вријеме у којем живимо оставило простор да се свашта и свако назива умјетношћу и умјетником?

СИМИЋ: Да, често користимо ту свету ријеч умјетник за свакога ко је у умјетничкој бранши. Није тако. Некада вас улични свирач остави без даха, а етикетирани, брендирани умјетник на сцени остави хладним, заборавите га чим изађете. Млади људи са којима се сусрећем живе животе без критеријума, циља, жалећи се на околности, не тражећи проблем у себи. Није Бањалука крива што нема оперу, није је било ни у моје вријеме, ни у вријеме многих који су успјели, а са ових простора су. Није било ни Академије, па ипак, постала сам оперска пјевачица. Не отварају им се врата, кажу многи... Па можда нису покуцали... Тако је понекад лакше. Нисам задовољна односом младих људи према ономе што им је дао Бог, а таленат јесте божији дар. Част изузецима. Нажалост, мање их је. Када схвате колико су у предности у односу на друге, буде касно. Треба препознати тренутак, а, видите, и то је у склопу "унутрашњег сата", интуиције, која је пресудна.

Препознати личну вриједност

* ГЛАС: Шта сматрате својим највећим успјехом у каријери?

СИМИЋ: Каријера као циљ ријетко води ка истом, каријера као посљедица послаганих коцкица, талента и свега што иде уз то је нешто што не осјетите, тече као нешто посебно, једна врата отварају друга... Бити каријериста и направити каријеру није за мене исто иако ћете се можда чудити. Каријериста граби, иде, ломи, не бира средства, то је нагон коме не може да одоли. Успјешан човјек у своме послу дође до тога понекад без велике жеље, довољно је да га траже, они њега, не он њих. Тада је каријера посљедица свега ваљаног у некоме. То је моје искуство. Сматрам се успјешном у струци, на том путу који сам прошла и лијепе и мање лијепе ситуације су ме учиниле баш оваквом каква сам данас, када могу да говорим о неком зениту. Успјех је велики у животу да знате ко сте и колико вриједите. Прије свега, ко сте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.