Književnik Nenad Grujičić: Pjesnik dežurno božanstvo
Dobitniku prestižnih nagrada, kao što su Brankova nagrada Matice srpske, Vukova nagrada, "Milan Rakić", Kondir Kosovke devojke, Pečat varoši sremskokarlovačke, "Skender Kulenović", Kočićevo pero, Stražilovo, "Lazar Vučković", Šušnjar i druge, Nenadu Grujičiću nedavno je pripala i ugledna nagrada "Pavle Marković Adamov", koju dodjeljuju Karlovački kulturni centar (žiri Milovan Vitezović, Pero Zubac i akademik Radomir Ivanović, predsjednik), za ukupni književni opus i doprinos razvoju savremene poezije. Uskoro u izdanju "Orfeusa" iz Novog Sada pojaviće se izabrane i nove pjesme Nenada Grujičića pod naslovom "Darovi".
* GLAS: Među dosadašnjim dobitnicima nagrade "Pavle Marković Adamov" bili su Dejan Medaković, Aleksandar Tišma, Boško Petrović, Duško Trifunović, Raša Livada, Vida Ognjenović, Ivan Gađanski, Jovica Aćin i drugi. Kako doživljavate ovo visoko priznanje?
GRUJIČIĆ: Nagrade su uvek svetlost sa osobenom nijansom izvora iz kojeg ističu. Izuzetno mi je draga ova nagrada, s obzirom na to da je Pavle Marković Adamov (1855 – 1907) bio osnivač i celu deceniju urednik lista "Brankovo kolo" u Sremskim Karlovcima. Ovaj poznati list izlazio je od 1895. do 1914. godine. Imam privilegiju da danas vodim instituciju "Brankovo kolo" koja nastavlja veliku tradiciju.
* GLAS: U čemu je osobenost Pavla Markovića Adamova u kontekstu srpske književnosti i kulture?
GRUJIČIĆ: Adamov je antologijski pisac, pripovedač. pesnik, kritičar, esejista, prevodilac, publicista i novinar. Školovao se u Pragu, Gracu i Beču, četvrt veka bio profesor čuvene Karlovačke gimnazije. Nekoliki jaki istorijski udari i nezaceljen diskontinuitet naše kulture u dvadesetom veku doprineli su da Adamov padne u privremeni zasenak. Ova neponovljiva ličnost je od ogromnog značaja za srpsku kulturu, nesvakidašnja sudbina sa impresivnom biografijom i delom.
* GLAS: Sremski Karlovci su u to vrijeme imali osobenu i snažnu kulturnu atmosferu. U čemu je Adamovljeva zasluga za održavanje kulturnog procvata Sremskih Karlovaca?
GRUJIČIĆ: U uticajnom listu "Brankovo kolo", Adamov je okupljao pisce iz svih srpskih i južnoslovenskih krajeva, objavljivao prevode sa evropskih jezika. U njegovu su kuću na poznate sedeljke dolazili Stevan Sremac, Simo Matavulj, Bora Stanković, Branislav Nušić, Janko Veselinović, Veljko Petrović i drugi. Sremčev "Pop Ćira i pop Spira" i Stankovićeva "Koštana" svetlo dana su ugledali upravo u "Brankovom kolu". Adamov je zaslužan za kult Branka Radičevića, on je bio na čelu odbora za prenos zemnih Brankovih ostataka iz Beča na Stražilovo 1883. godine. Napisao je mnoštvo članaka o tome, detaljno naslikao prenos i atmosferu toga doba. Pavle Marković Adamov je bio veliki individualac, živeo je za književnost. U izlazak lista "Brankovo kolo" uložio je očev imetak. Klonio se dnevne politike, njenih prelivoda i nagovarača. Bio je obrazovan i talentovan čovek sa misijom i vizijom.
* GLAS: Odnos tradicije i savremenosti oduvijek je bio važan stvaralački beočug. Pitanje slobodnog i vezanog stiha i dalje je aktuelno?
GRUJIČIĆ: Pisac ne može da postoji bez maternjeg jezika kao osnovnog medijuma, pesnik pogotovo. Maternja melodija jezika jeste glavna boja talenta koji pledira za spisateljski rezultat. I slobodan i vezan stih podrazumevaju originalan stvaralački pečat. Međutim, slobodan stih je u poslednjih sto godina "proizveo" dosta nepesnika, onih jurišnika na polje stvaralačke slobode koji su, naprasno se odričući vezanog stiha, bez ikakvih ustupaka i ograničenja ispisali hrpe piljevine. U mnogim slučajevima, pisati danas slobodan stih, isto je što igrati tenis bez mrežice. Dakle, metrička orkestracija stiha podrazumeva visoko podignutu i zategnutu meru talenta i zanata.
* GLAS: Agresivnim prodorom novih medija i digitalne tehnologije govori se o takozvanom kraju književnosti i poezije. Kako gledate na to?
GRUJIČIĆ: Uopšte nisam uznemiren. Često se nasmejem na to. O tome govore netalenti i brzi prodavci svoga Ja. Oni idolopoklonički pužu pred svakom novotarijom vremena i neumereno joj se dive. Ne dotiče me uspaničena skepsa nekih mojih savremenika. Slična se prašina digla pre sto godina pojavom filma naspram pozorišta, pa se teatar nastavio razvijati i umnožavati svoje kreativne krugove i potencijale. Sad se, eto čuda, govori, u stvari, o velikoj krizi filma spram televizije, a pozorište nesmetano nastavlja svoj život. Tako je i sa poezijom, koja će uvek postojati kao najviši oblik književne umetnosti. O talentu je, dakle, reč, božanskom belegu u čoveku, njemu ne smeta internetski transport teksta, naprotiv. Bez poezije nema erosa sveta, nema kreativnih sloboda i čarolija. Ona je izmislila i domaštala sva svetska čuda i dostignuća. Pesnik je dežurno božanstvo naše civilizacije, brani je od plesnive samoživosti i propasti.
Proza
* GLAS: Imate roman u rukopisu? Objavili ste nedavno i knjigu priča? Šta je pjesniku proza?
GRUJIČIĆ: Pesnik lako može da piše i druge žanrove, to mu je po prirodi i širini talenta dato. Ne znam slučaj da je prozni pisac posle dve-tri svoje prve knjige, napisao knjigu pesama. Odavno pišem oglede, eseje i kritiku, pa sam naprosto u tu količinu teksta uneo beletrističke valere života i tako su nastale moje knjige proze. Završio sam roman koji bi trebalo da se pojavi do beogradskog Sajma knjiga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
