Драган Колунџија - Ко не осјети радост писања ни Нобел му не значи ништа

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" књижевник Драган Колунџија, стваралац који има читаву ниску књижевних награда, на коју још није нанизао награду Књижевних сусрета на Козари, иако, осим Скендера Куленовића, нико као он није са таквим жаром, приврженошћу и љубављу опјевао Козару и свој завичај.

Књижевник Слободан Ракитић рекао је да се Колунџија пишући о Поткозарју "одужио свакој реци, речици, сваком дрвету, шумарку и ливади, годишњем добу, младићу и девојци".

Поетском вечери "Повратак у завичај", која је недавно одржана у Приједору, Колунџија се послије много година на велика врата вратио предјелима из којих је потекао, а чије слике ни данас не заборавља. Потврђују то најбоље његови стихови препуни Горњег Водичева, Козаре, породичне куће и дјетињства.

- Завичај вам пружа сигурност и већ сам озбиљно размишљао где ће ми бити гроб. Моји су стихови на Козари, на споменику на Патрији, у гробљу Борик овој младости погинулој у овом рату. Не треба се песник китити испод сваког свог написаног реда, али на ове сам своје редове поносан - рекао је Колунџија.

* ГЛAС: Готово 50 година сте у српској књижевности, како Вам са ове временске дистанце изгледају почеци?

КОЛУНЏИЈA: Тај почетак био је за младе људе много срећнији, имали су подршку старијих колега, класика, великих писаца. Имао сам велику срећу да сам 1954. године био у редакцији листа Савеза омладине Југославије и да ми је наш Младен Ољача објавио прву песму за Дан ослобођења Београда "Твој глас". После тога, уследила је подршка великих писаца у редакцији књижевног часописа "Дело" Васка Попе, Оскара Давича, Aлександра Вуча, Душана Матића, Миодрага Павловића. Припадао сам тој групи модерних српских писаца окупљених око тог, тек покренутог књижевног часописа. У његовом првом броју марта 1955. године објавио сам своју поезију заједно са Васком Попом, а у броју два објављен је циклус мојих песама који се звао "Сећање".

Мој школски друг из 13. београдске гимназије, данас славно име Милован Данојлић и ја смо у "Нолиту" објавили прве збирке песама. Његова се звала "Урођенички псалми", а моја "Затвореник у ружи".

О тој мојој збирци писала су велика имена, а ја ћу споменути само оне који су живи отишли међу живе, а припадају мојој генерацији. Педесет је година од смрти једног од њих Бранка Миљковића, па ми је утолико обавеза већа да се сетим највећег песника моје генерације. Он је записао да је "Затвореник у ружи јабука од злата у башти младе српске поезије у којој иначе има доста сумњивог воћа". Подсјетио бих на још једног књижевника наше генерације, Данила Киша, који је рекао "Колунџија је препун речи, он на сваку тему може да напише песму".

* ГЛAС: Колико су дешавања и страдања из Другог свјетског рата утицала на писање Ваших првих пјесама?

КОЛУНЏИЈA: Ја сам преживео Козару 1942. године. Трагичне сам тренутке доживљавао када мајка, прелазећи реку Мљечаницу, није могла заједно да пренесе моју старију сестру Љубицу и мене. Упркос томе, ја сам у Београд донео осим црних и оне ведре успомене са поткозарских пашњака, на своје школске другове из сеоске школе. У поезију сам ушао и са циклусом песама "Црни цвет", а то су биле песме о животињама које сам чувао, о воловима Дикану и Перану, крави Руменки, коњу Путку. То је тај први циклус и сви су тада рекли да је то неки нови ваздух на Теразијама. То је фаза рустикалне поезије, везане за природу, село, а онда је дошла фаза везана за родитеље, када сам написао књигу песама "Злато и родитељи", коју је објавила "Просвета" 1965. године, а рецензију написао славни песник и уредник у "Просвети" Скендер Куленовић.

* ГЛAС: Често истичите да је међу Вашим љубавним пјесмама и једна коју сте најскупље платили?

КОЛУНЏИЈA: У Бањалуци сам се заљубио у једну девојку и данима боравио у том граду, чекајући је на корзоу, потпуно сам заборавио да имам школских обавеза у Гимназији у Београду. Њени родитељи су бранили ту љубав и када сам се освестио од тог љубавног "пијанства", по повратку у Београд, избацили су ме из школе. То је моја најскупље плаћена песма. Рекли су ми лепо је што пишеш поезију и што о теби пишу новине, али тебе нема на настави више од месец дана. Кад је ујак то чуо, избацио ме из стана, па сам се нашао на улици.

* ГЛAС: Током боравка у Приједору, дружили сте се и са гимназијалцима. Коју поруку сте упутили младима?

КОЛУНЏИЈA: Рекао сам им радосну поруку, а то је оно што им је дала природа, Бог и њихови родитељи. Приједор је град ведрих младих људи, лепих девојака, а та лепота и младост је божји и природни дар. У контакту с њима, растужио сам се шетајући градом јер сам схватио да не знају имена споменика, а сматрам да деца морају да познају историју свога краја.

Памћење

* ГЛAС: Пишете ли и сада пјесме?

КОЛУНЏИЈA: Пишем и скоро је настала песма посвећена Aндрићу, поводом 50 година од добијања Нобелове награде. Пошто још није објављена, ја је не знам напамет, ја песму завршим кад је знам напамет. Памћење ми је казна, а не дар. Казна кад говорим своју поезију, а дар кад говорим песме Стевана Раичковића, Слободана Марковића, Сергеја Јесењина, Оскара Давича, Десанке Максимовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.