Дарко Цвијетић, књижевник и режисер, за “Глас Српске”: Умјетност не манипулише чињеницама као историја

Дарко Цвијетић, књижевник и режисер, за “Глас Српске”: Умјетност не манипулише чињеницама као историја 11.05.2019 11:41 | Миланка Митрић

Историјске чињенице постају умјетничке чињенице чим их умјетност осваја. Више историја манипулише чињеницама него умјетност. Умјетничка манипулација никада није толико малигна као историјска.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник, режисер и драматург Дарко Цвијетић, који је један од учесника овогодишњег Фестивала књижевности “Императив”, који ће бити одржан од 30. маја до 3. јуна у Банском двору Културном центру, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.

ГЛАС: Исказујете ли себе више кроз поезију, прозу или режију?

ЦВИЈЕТИЋ: Поезија је моја основна вокација. Остало бих назвао варијацијама, другожанровским аутопропитивањем - како дјеловање у позоришту, тако и повремене излете у романескност или краткопричање. Позориште је моја дјечачка фасцинација чудом, и у позоришту сам већ готово 35 година. Тешко је рећи гдје више себе исказујем, ради се увијек о баштованском послу његовања и стрпљивости, али свакако да је језик земља којом гријем руке и у коју садим одбљеске стварности. Поетички занос језиком је мој одговор на позив постојања и лако је преносив у друге облике умјетности. Често у театру има више поезије него у књижевности, а понекад покрет и говор више сањају од пјевања.

ГЛАС: Колико нас уништава ћутање? Јесмо ли народ који радије закопава све у себи него што говори, идући линијом мањег отпора?

ЦВИЈЕТИЋ: Ћутање је антиемпатијско, држи нас у једној  истини и спречава да видимо ствари из више углова. Ћутање је уништавајуће и због оних који долазе након нас. Закопавање у себи и неговор стварају критичну масу неказаног, која почиње да нас гуши и једнообразује. Говором надилазимо бивање и прелазимо у активно трајање. Идући путем мањег отпора почињемо повлађивати неслободности, разоружавамо себе и свијет нам остаје нерастумачен и глув. Активитет јесте освајање сопствене слободе, схваћене као потврда наше људскости. Без слободе да пустимо свијет у себе остајемо сами, малени и неразумљиви, упаланчени и уплашени. Говорити није храброст. То је једини људски ресурс недохватан животињи, уз сазнање о смртности.

ГЛАС: Колико је опасна манипулација историјским чињеницама у самој умјетности? Може ли се све оправдати умјетничком слободом?

ЦВИЈЕТИЋ: Умјетност, ако је умјетност, чињеницама не може ништа, и ништа и не покушава. Али, умјетничке истине су често врхунска историчност. Сјетимо се прве написане драме, Есхилових “Персијанаца”. Првом драмом је чини емпатијска интерпретација историјских чињеница. Есхил као грчки писац и ратник описује свега осам година након Саламинске битке, персијску, противничку страну и њено виђење рата, плакање њихових мајки. Тим чином грчка драма постаје прва написана драма свијета и тиме надраста варварство. Умјетничка слобода је примарно слобода уопште. Ако умјетност покушава манипулацију ради извртања истине, престаје бивати умјетност и саму себе поништава.

ГЛАС: Шта за собом вуче прелазак из пјесничког у прозни свијет?

ЦВИЈЕТИЋ: Језичку оскудицу, без обзира на шире поље дјеловања. Поезија се примарно бави језичким материјалом, а прозни свијет захтијева органску причу, другачији ред и организацију језика и већу проходност. Причање приче подразумијева мање зауман говор, већу разумљивост и плиће језичко ткиво. Прозни наратив је мој излет, свакако не никакво правило, и већ сљедећом књигом, која је управо објављена, брзо се враћам “на свој терен”, у поетички дискурс.

ГЛАС: Оживљавање књижевних класика на сцени је свевремено. Колико мислите да је данас прихваћено, вјерно приказано и потребно?

ЦВИЈЕТИЋ: Моје схватање књижевних класика у позоришту  подразумијева реинтерпретацију, не ишчитавање и пуки пренос на сцену. Књижевни класици и не требају сцену колико требају читаче, тј. читање. Постављање књижевних класика у позоришту увијек је условљено временом у којем се поставља на сцену и о њему зависи. Ишчитавање без те условности остаје на нивоу  херменеутике површине и баналности. Ако ћете постављати, рецимо, Стерију како је постављан у његово вријеме, промашујете све и отупљујете сатирички потенцијал који његове драме носе са собом и због којег је сам Стерија био изопштен из друштва. Тумачење Стерије данас захтијева реконструкцију данашње сатиричности и тиме га враћа свевремености. Оживљавање је потребно, али свевременост се постиже измјештајем класика значењском премосницом у данашње вријеме. Све друго води у баналитет и скрнављење суштине.

ГЛАС: Учествујете у програму “Поезију ће сви читати” на фестивалу “Императив”. Колики је значај оваквог фестивала?

ЦВИЈЕТИЋ: Само име фестивала “Императив” говори о значају фестивала овдје и сада, када је књижевни говор опустошен најгором врстом лошости и најплићим пјевањем лишеним сваке метафоре. Указује на крајњу потребу да се књижевно говорење узвиси на ниво на којем заправо и премашује друштвену валоризацију. Имамо разорено друштво, и питање је колико је књижевности у њему. Било је крајње вријеме да се књижевност почне бринути за себе и да се почне бранити од опште некултуре и насртаја масовних медија на говор и пјевање.

ГЛАС: Колико су нам потребни фестивали у славу умјетничког стваралаштва? Да ли сте оптимиста када је то у питању?

ЦВИЈЕТИЋ: Оптимиста сам, дакако, чим још пишем, или покушавам да пишем. Фестивали у славу умјетности не могу бити промашај и никада није довољно рада на томе. Фестивали су празници, прилике да се различите културолошке матрице сусрећу и увезују. Не можете умјетнички постојати без тог и таквог мјерења, без показивања и доказивања своје свјетскости.

“Шиндлеров лифт”

ГЛАС: Шта сте све саткали у Ваше дјело “Шиндлеров лифт”?

ЦВИЈЕТИЋ: Покушао сам саткати причу о нестанку једне земље, о уништењу сна о заједништву. “Шиндлеров лифт” је тешко назвати романом, теже је одустати од те одреднице. То је можда поемска постмодернистичка прича у којој сажимам искуство својега одрастања и ужас урушавања тог свијета. У солитеру који је мјесто живота људи разних нација и занимања мијешају се судбине и усуди, трагедија и зло бивају основа за коначни крај одрастања. Лифт из наслова је убио дјевојчицу Стојанку К. и тако се нашао као метафора гиљотине за судбине станара.

Од “Шиндлерове листе” као листе за спас лифт почиње бивати онај који прориче удес и одвлачи у смрт. Ткао сам сопствено јежење и оплакивање, емпатијско ткиво унутар трајне опечености ратом, покушавајући да рат остане у другом плану, да се пуцњеви не чују, него осјећају у домену страха и ужаса. Постоје сигнали о сценарију за филм и за позоришну представу, што би ткању романа дало нову мустру и друкчије сагледавање испричаног.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица