Дара Секулић: Врело пјесничког језика

Дара Секулић: Врело пјесничког језика 08.09.2010 20:00 | Неда Симић-Жерајић

Радујем се што су моју пјесму препознали пјесници и познаваоци наше савремене поезије и да су ми додијелили награду која је уједно награда људи са Козаре и испод Козаре. Трајна њихова захвалност Скендеру, великану и њихове ријечи. Крајину, Козару и Поткозарје Скендер је осјећао као врело пјесничког језика. Пјесме ојкаче и козарачког кола, али као и свој бол и своју судбину у једном страшном времену. Крајина то никад неће заборавити.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевница Дара Секулић, овогодишња добитница награде "Скендер Куленовић, коју традиционално додјељују Књижевни сусрети на Козари.

Пјесникиња, упркос личним страдањима која је прате још од дјетињства, вјерује да у свијету у којем живи још има доброте. Све више је окренута природи, све чешће живећи у шумама и поред вода гради своју поезију.

* ГЛAС: Како Ви размишљате о Скендеру Куленовићу и гдје је његово мјесто на књижевној мапи?

СЕКУЛИЋ: Скендер Куленовић је непоновљив пјесник и непоновљив људски живот. Ми који још живимо и пишемо пјесме не можемо ићи његовим трагом, тешко да му се и приближимо. Aли награда која носи Скендерово име потврђује да пјесник који је прими има свој пјеснички пут и на том путу своју пјесму.

* ГЛAС: Какво осјећање у Вама буди Крајина?

СЕКУЛИЋ: И поред свих крвавих аљина, Крајина је њежна и племенита, као и њени пјесници и њена дјеца. Ја сам дијете Крајине. Моја награђена књига "Го паук" у издању бањалучке "Бесједе" пјесничко је осјећање тадашњег времена, тадашњих дана и судбина људских, тужног дјетињства, изгубљене младости, лажних љубави и лажног морала, промашених живота, губљења потврђених и доказаних вриједности у немилосној навали туђег, непознатог и тешко прихватљивог.

* ГЛAС: Шта симболизује "Го паук", што је и наслов Ваше награђене књиге?

СЕКУЛИЋ: Свој животић паук уложи у вез своје паукове мреже. Као брат мој Драган он сања мрежу паукову у септембру, кроз јутарњу измаглицу. Сребрене нити кад прелију покрај куће живицу, а онда помицањем само једног прста тај чудесни дивни вез неко раскине и сруши као да га никад није било. Aко о својој књизи сам пјесник може нешто рећи, онда сам ја сада покушала своје пјесме из поезије да вратим у ове дане, у живот из којег сам их и узела.

Го паук

Жмирећим кораком иди

набадај, затечен буд

кишом и сумраком,

кад пут се више не види

дижи се, и падај.

Љуби се у сунцу,

и не гледај куда пут те води,

сликај се у снијегу.

Слободан пјевај у долини

и плач на бријегу.

Ноћу срце не слушај

не мјери откуцаје

склони палац са била.

Кад прокине се мрежа,

остаће го паук,

укочена небеска ракета

прије распрснућа.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица