Рогатичанка Јованка Јовановић са носталгијом прославама 8. марта: Ишчезло истинско поштовање жена

Започела је тако своју причу 91-годишња Јованка Јовановић из Рогатице, у коју је као Црногорка удајом за Вељка Јовановића дошла давне 1954. године.

- Можда ћу се, како каже данашња омладина, и “провалити” ако кажем да је грехота упоређивати обиљежавање 8. марта након посљедњег рата и у времену прије рата - рекла је ова витална Рогатичанка, која поносно гази десету деценију.

Прича да је некада прослава 8. марта била својеврсна светковина праћена поклонима, академијама, излетима и дружењима жена и мушкараца, која су уз игру и пјесму неријетко трајала и до јутра. Најкраће речено, каже Јованка, био је то свенародни, а не само празник жена.

- О 8. марту данас немам право да говорим, али оно што чујем и видим није ни близу онога што је некад било. Завладало је себељубље и сви гледају само свој интерес. То је исувише далеко од онога како смо ми обиљежавали празник жена - рекла је Јованка.

Растужи је, истиче, када чује да мужеви туку супруге, да послодавци не поштују права жена, да се боре са неплодношћу и бројним другим проблемима који су посљедица савременог и стресног начина живота.

- Утроба ми се преврне кад чујем да је неко жени дао отказ на послу зато што је затрудњела или да неће да је приме на посао јер је трудна или има мало дијете. То у моје вријеме нико није могао ни помислити, а камоли урадити - додаје Јованка. Она је, прича, пензију зарадила у угоститељском предузећу “Слобода” и дрвној индустрији “Сјемећ”.

- Било су то лијепи дани, радило се, имали смо свега и заједно смо славили празнике - присјећа се ова крепка старица, која је била узорна супруга и мајка сина јединца, цијењена комшиница и марљив радник.

Позитивном размишљању и виталности увелико је допринио њен шарм, дружељубивост и способност да кроз шалу на свој и рачун других развесели и најтужнија лица. Њени “бисери” се данима препричавају, а Рогатичани по позитиви веома добро знају Јованку.

Била је она, у неку руку, и боем, вољела је друштво и риболов. Признаје да није умјела пјевати, али је знала издашно платити да јој други пјевају.

Иако је закорачила у десету деценију живота, и даље је дрчна и пркосна, још чита књиге и рјешава укрштенице.

- И даље је без длаке на језику. Воли да чује и исприча добар виц - каже кроз смијех њена снајка Зорица.

Временом је постала и вриједан друштвени активиста, а 21 годину била је одборник у локалној скупштини.  Посебно дубок траг оставила је у Удружењу жена “Рогатица”, а један је и од утемељивача вишедеценијске сарадње са сестрама из Рашке.

Несуђена љубав

Јованка се за вријеме младих дана обрела и у Чајничу, гдје је упознала велику, али несуђену љубав Јована Кековића, Црногорца из Загараче код Даниловграда. Био је учитељ који је из Чајнича убрзо враћен у Црну Гору. Због тога су патили и једно и друго. Чекајући свог Јована, Јованка је једне вечери, при мјесечевој свјетлости, написала пјесму коју и данас чува.

*******

Сада кад ме болест мори и болови срце муче,

Када сама себе мрзим, за тобом ми срце пуче.

Мисли моје отишле су у даљину, тебе траже

Са погледом твојим, драги, бол мог срца да ублаже.

Ал од тога ништа нема, одговор ми доћи неће,

Љубавни ме тиште боли, јер за мене нема среће.

Прећи ћу ти у досаду, писала бих безброј дана,

Кад на тебе, драги, мислим, ја на очи немам сана.

А сад збогом, мили драги, најљепшу ти желим срећу,

Срећно живи, срећан буди, ја те више љубит нећу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.