Рецензија дјела које је направило бум у јавности: „Четникуша“, романескна проза Емила Влајкија

Истраживања у Србији и Републици Српској показала су да од сто ученика основних и средњих школа само њих осам прочита обавезну лектиру, ремек-дела светске књижевности: Хомера, Дантеа, Шекспира, Сервантеса, Молијера, Пушкина, Његоша, Балзака, Толстоја, Достојевског, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Мирослава Крлеже, Томаса Мана, Фокнера, Борхеса и друге. Ипак, књига, миленијумска ризница знања и сазнања, не посустаје нити одустаје, истражује, бележи, памти и траје. То потврђује и нова књига Емила Влајкија „Четникуша“. Без услуга књижара, са новинских излога привукла је пажњу читалаца и за месец дана распродато је прво издање, а у припреми је друго, преводи на стране језике и драматизација за сценско приказивање.

Књижевна наука, од Аристотелове поетике из четвртог века Старе ере до новог резализма-психоаналитичког, надреалистичког, поетског и „чаробног“ нашег времена, заступа уверење да писци не треба да преписују стварност него да стваралачким поступцима и умећем од стварности стварају нову стварност стварнију од стварности, уметничку истину. Ни Влајки у „Четникуши“ није преписивао доживљену сарајевску ратну стварност из деведесетих година прошлог века. Епским, лирским, драмским, есејистичким, онтолошким и метапоетским стваралачким поступцима, језиком стварности и стварношћу језика, фактографију је претварао у уметничку литературу, уметничку литературу у фактографију. У љубавни оквир мозаичне композиције, њен романтичарски почетак и трагичан крај, асоцијативном и упоредном методологијом, урзочно-последичним законитостима, аналитички и критички, пресликан је сарајевски ратни пакао и зло у човеку, породици и друштву, време злочина и време смрти, од праисторије, Адамовог греха, „златног телета“, Мојсијевог проклетства, Исусовог жртвовања и страдања на крсту, па кроз векове, пехаре и покоре до наших дана. По Плану „новог Свевишњег“, новог светског поретка, Срби су проглашени за нове Јевреје, кривце без кривице, и по вољи белосветских моћника, њихових плаћеничких медија и „милосрдних анђела“ немилосрдно су рушени српски градови, мостови, поубијана недужна српска деца и отета света српска земља.

„Четникуша“ се чита од насловне корице, обојене у жуто, са тамним нијансама, боје националних обележја, прогона, патње, ништења и смрти, геноцида, синтезе садржаја, облика и порука. У горњем зацрњеном делу је име писца, у доњем, јарко црвеним словима насловљен је назив књиге, симболом љубави али и крвопролића. У позадини се назиру брда, и „они“ горе, демонизовани, „лоши момци“. Доле је, где се препознају сарајевски градски мотиви, „босански лонац“ у којем се кувају „наши“.

Аутентични догађаји и аутентичне личности обликоване су у аутентичну приповест, студију наслеђеног и обновљеног зла. Обезвређене вредности постале су мера вредности и вредност мере, црно-бели образац мишљења и опстајања. У подједнакој мери независна и зависна поглавља мозаичне композиције једна се на друга настављају, осмишљавају и узајамно објашњавају. Рада Хаџидедић, главна јунакиња, Југословенка српског порекла, универзитетски професор, председник Црвеног крста, четникуша, боркиња и мајка храброст, песма над песмама, хорски певана збратимљених народа од Триглава до Вардара, у њима је поступно обликована споља и изнутра, упоредо по сродности и цитатима из Библије, Клаудијом, Јеврејком, Пилатовом супругом, са њеним опредељењем, за Христове општељудске вредности, Христовом жртвом, страдањем на крсту и трагичним античним јунакињама. Слуте се додирне тачке са чојством његошевским и ликовима из критичког и новог реализма, Гогољевог „Тараса Буљбе и „Злочина и казне“ Фјодора Достојевског, Андрићевог „тамног вилајета“ и Крлежиних губитничких и добитничких „Застава“. Стваралачки трагови иду у и до Кафкиног „Процеса“ и Елиотове „Пусте земље“.

Много више и ближе Раду четникушу одређују ликови из књиге, њен супруг Мирасад, лекар, који је своје људско достојанство бранио резултатима рада и Хипократовом заклетвом. Без националистичких пребројавања крвних зрнаца успешно је лечио рањенике свих зараћених страна, али није имао лек за тешко оболело друштво и породичне односе, за изневерено „четникушино“ југословенство и „преваспитаног“ сина Алена, војника „Зелених беретки“, убице десетина недужних људи и своје мајке. За Србе он је био Турчин, за Бошњаке четник. Патолошком мржњом бранио се од свега што је српско. Кад такав Ален ступи на сцену, напетост се усија и прокључа. У жестокој расправи с мајком о правди и неправди, злочинима над муслиманима, у прогону Срба и Хрвата у граду на Миљацки, пљачкама, убијању људи, по затворима у приватним кућама, верска и национална мржња проговорила је „мером без мере“. Више од свега „на свијету“ Ален је пожелео да се одрекне мајке четникуше: „волио бих више него ишта на свијету да исијечем онај четнички дио мене“. Прихвата „хисторијско увјерење“ да је Босна само бошњачка и да се по Алијиној „Декларацији“ мора бранити ратом против немуслиманске браће.

У избегличком конвоју поред мајке Раде и десетина других грађана минобацачком гранатом Ален је усмртио и Златка Коена, Јевреја, рођака по мајци Аленовог оца. У босанском комунизму и самоуправном социјализму Златко је убрајан у „остале“. У грађанском рату био је „заштићен“ од једне, друге и треће стране, па и од „ милосрдних анђела“. Тражио је да се људи воле и да се једни против других не боре. На свој начин и он је одредио Радин лик на месту злочина и људског затирања. Њих, потомке два историјска народа, у судбинској и судбоносној исповести, сјединила је истоветна смрт. Многи домаћи и страни писци признају да у својим књижевним делима кад говоре о другом, говоре и о себи. Ни Влајки није прећутао да је у лик јунакиње Раде уградио и део своје животне стварности из сарајевског ратног времена када је као представник Црвеног крста стотине и стотине Срба и Јевреја превео преко Дрине у слободу обећане земље. Такво уверење потврђују и цртати, коментари и анализе у „Четникуши“ преузете из других Влајкијевих књига, песничких и аутобиографских: „Бити и небити“, „Лутајући Жид“, „Друга Јудина издаја“, „Луцифер у поремећеној луталици“ и „Геноцид“.

Читаоцима остаје могућност да „Четникушу“ допричају својом истином и да по праву и правди одговоре на питање које је Емил Влајки у својој романескној прози поставио: зашто су националне већине на територијама које су у Босни и Херцеговини контролисале дискриминисале националне мањине? И на питање свих питања: зашто се у Хагу није судило и „међународној заједници“ и њеним „милосрдним анђелима“ који су тако немилосрдно рушили српске градове, убијали недужну српску децу и отели свету српску земљу?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.