Миленко Капуран, ратни војни инвалид у колицима се не предаје

Миленко Капуран, ратни војни инвалид у колицима се не предаје 01.10.2017 11:43 | Срна

Соколац - Миленко Капуран /45/ је већ 25 година везан за инвалидска колица након тешког рањавања у минулом рату и дугог лијечења у неколико медицинских центара, али није изгубио вољу да опстане, оснује породицу у Сокоцу и свој живот испуни радом.

"Након рањавања сам схватио да се вријеме вратити не може, па сам се увијек трудио да радим понешто и поред тога што имам пензију", каже Капуран.

Нерадо се сјећа ратних дешавања, прича о јунаштву и дана када је са нешто више од двадесет година рањен на линији одбране и његов живот добио потпуно другачији ток.

Прве поратне године протекле су, како каже, у настојању да спасе што се лијечењем спасити може, а други дио поратне приче је посвећен породици, супрузи, кћерки и завичају.

"Рођен сам у Крајишићима, на рубу између општина Соколац и Олово, и то село ми је увијек остало у најљепшем сјећању. Прије рата радио сам у соколачкој клаоници. Моји одласци у родно село, Дејтонском линијом подијењено на општину Олово и општину Соколац, постали су чешћи чим су се стекли први услови", рекао је Капуран.

Како не воли да љенчари, дошао је на идеју да се почне бавити пчеларством.

"Присјетио сам се пријатеља Зорана Батинића, професионалног пчелара који је често причао о пчелама као да је био задужен да на најбољи начин пропагира ту дјелатност и он ме подржао у томе", каже Капуран.

Улазак у овај посао није му био нимало лаган јер је требало много знања, времена, труда и улагања, али и рада за одржавање пчелињих друштава.

"Истина, прве године од меда није било ништа, али већ ове смо имали принос од педесетак килограма. Љубав према овом послу је побиједила и у свом пчелињаку сада бројим 20 кошница, а као да сам јуче купио првих пет од пријатеља Батинића", присјећа се Капуран.

Кошнице су у топлијем дијелу године у селу гдје често одлази, иако је највећи дио пута /30 километара/ од Сокоца до његових Крајишића, лош макадамски.

Током зиме пчелиња друштва из Крајишића сели уз помоћ пријатеља у Брањево код Зворника на багремову пашу, а са првим данима љета поново враћа на ливадску, у завичај.

"Бринути о пчелама није лако, а посебно за мене у инвалидским колицима, али трајем и радом испуњавам себи дан лијепим. Набавио сам неке машинице за рад око кошница, колико моје здравствено стање дозволи, па вршим њихове преправке. Недавно сем обрадовао и себе и пријатеље кошницом која има облик кућице", похвало се овај вриједни домаћин.

Он каже да не би могао да се бави овим послом да му у одржавању пчелињака не помаже брат на породичном имању у Крајишићима, рођак у селу Кнежина и пријатељи, којима дугује велику захвалност.

Миленко Капуран је своју младост и здравље уградио у Републику Српску и добитник је Медаље за војне заслуге Републике Српске.

У миру је велики дио свог времена посветио изградњи цркве посвећене Светом апостолу и јеванђелисти Марку у родном селу и добио Орден Светог Саве и двије Владичанске грамате од Српске православне цркве, што је, како каже, још један доказ колико га љубави веже за завичај.

Прије избијања ратних сукоба у селу Крајишићи било је 35 српских домаћинстава, до сада је обновљено петнаестак, а у селу данас живи само пет повратника.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица