Нинослав Митровић, књижевник, за “Глас Српске”: Лавкрафт, музика и фолклор дају велике идеје

Миланка Митрић
Нинослав Митровић, књижевник, за “Глас Српске”: Лавкрафт, музика и фолклор дају велике идеје
Нинослав Митровић, књижевник, за “Глас Српске”: Лавкрафт, музика и фолклор дају велике идеје

“Црни пупољак” је роман састављен од четири дијела који су наизглед неповезани и који функционишу као засебне цјелине. Тачније, ријеч је о три поглавља, тј. приче од којих свака говори о једној младој жени, у раним или средњим двадесетим, чије судбине постају испреплетене, иако су временски одвојене. Четврто поглавље је наставак једне приче и епилог који роману даје смисао.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске”, књижевник Нинослав Митровић. Његов нови роман “Црни пупољак” у издању “Имприматура” биће промовисан вечерас у Музичком павиљону “Стакленац” у 19 часова. Поред аутора, о роману ће говорити рецензент Бранислав Предојевић и издавач Борис Максимовић.

ГЛАС: Како је настајао “Црни пупољак”?

МИТРОВИЋ: Роман је испрва замишљен као омнибус од осам прича које се одвијају током једне новогодишње ноћи са различитим ликовима чије се судбине преплићу, а сваки има свој не баш најсрећнији крај. Међутим, док сам писао концепт за једну од прича схватио сам да би роман боље функционисао ако би се фокусирао само на женске ликове, гдје је на крају из оригиналне идеје остала само једна прича, двије су дописане, а придружила им се и једна моја стара идеја о малој амбуланти у предграђу која ради своју посљедњу смјену која је коначно у овом роману добила своје мјесто и сврху.

ГЛАС: Из чега сте вукли мотиве?

МИТРОВИЋ: Мотиве сам, као и у својој првој књизи, поново покушао да нађем у нашим народним предањима и митологији. За разлику од моје прве књиге, која је била тематска збирка заснована на домаћој митологији и народним предањима, у роману “Црни пупољак” ти мотиви нису наглашени, већ суптилно провучени кроз радњу, попут мрвица које се остављају по путу, а које ће читаоци пратити до самог краја који објашњава како су ствари у роману заплетене, али и доста тога оставља отвореним за тумачење. Инспирисале су ме и друге ствари, од Лавкрафтовог космичког хорора до музике и популарне културе, али домаћи фолклор је оно из чега црпим највише идеја.

ГЛАС: Колико су такви мотиви привлачни читаоцима?

МИТРОВИЋ: Оно што се назива фолк хорором  је у посљедњих неколико година веома тражено међу страним љубитељима жанра страве. И не само међу љубитељима, већ и ствараоцима, који се све више окрећу властитим коријенима приликом стварања страве или посуђују из туђих традиција, што је једнако добро. Мотиви из митологије и народних предања у хорору сежу даље у прошлост, у колективно несвјесно, кад су људи “били необликована глина”. Тамо ове мотиве проналазе и одатле извлаче атавистичке страхове, који су примарни и тиме страшнији.

ГЛАС: Зашто код нас нису више истражени и интегрисани у књижевност?

МИТРОВИЋ: Кад бисмо боље познавали властиту заоставштину и традицију, које су пребогате, могли бисмо их интегрисати у стваралаштво, не само у хорор, већ у многе друге жанрове или гране умјетности које би тиме добиле на аутентичности. Народна предања припадају сфери духа, а дух данас није на цијени нити у врху приоритета нашег бића које је, баш као и у остатку савременог свијета, више окренуто краткотрајним материјалним потребама и задовољствима. Живимо од данас до сутра, од плате до рате. У таквом је свијету тешко наћи мјеста за снове и машту.

ГЛАС: Мислите ли да су неки мотиви из митологије презаступљени под утицајем поп културе?

МИТРОВИЋ: Много књижевних дјела црпи инспирацију из свјетских митологија, првенствено нордијске, англосаксонске и келтске. Многа дјела припадају жанру епске фантастике, што је и разумљиво јер већина ових дјела пишу о имагинарним периодима “мача и магије”, гдје су чаробњаци, змајеви и друга митска бића “своји на своме”. Дјела из других жанрова посуђују из митологије, али обично суптилније и не тако изражено, укључујући и хорор. Фолк хорор је прилично тражен тренд и све више књига и филмова инспирисано је народним предањима и митологијом.

ГЛАС: Зашто се хорор често сматра непопуларним жанром?

МИТРОВИЋ: Истина је да је хорор одувијек сматран неквалитетним дијелом умјетности, да не кажем шундом. То није ни оправдано ни праведно јер нека од најбољих књижевних и филмских дјела припадају хорор жанру, жанру страве и ужаса. Врхунски писци, од Мопасана до Гогоља, писали су страву, и то управо ону страву која граби из дубљег бунара традиције, народних предања и митологије, која је изворнија и страшнија. Људи су се одувијек бавили страхом. Вјерујем да прва прича која је испричана поред ватре није имала циљ да насмије него да престрави слушаоце.

ГЛАС: Да ли се то полако мијења приближавањем хорора као што то чини издавачка кућа “Орфелин” својим издањима?

МИТРОВИЋ: Домаћа публика можда више цијени другачије жанрове и стилове јер смо мало тржиште, не само ми у Републици Српској, већ све земље у окружењу, а хорор је увијек био уско профилисан. Вјерујем да се ствари мијењају набоље, првенствено захваљујући  издавачкој кући “Орфелин”. Доста људи овдје не схвата колико књижевно благо нам у ствари дарује ова издавачка кућа едицијом “Поетика страве”, у оквиру које објављују врхунски писци страве, које никад нисмо имали прилике да читамо на српском језику. 

ГЛАС: Колико екранизације књижевних дјела доприносе повећању и враћању популарности самих књига?

МИТРОВИЋ: Екранизација књижевног дјела је нешто чему већина писаца тежи, бар оних комерцијалнијих. Томе свједочи и чињеница да свако ново издање књиге која је екранизована за корице узима филмски плакат, циљајући тиме публику која не чита много, већ је више окренута визуелној умјетности. Тиме се свакако постиже боља продаја књига. Рецимо, серијал “Пјесма леда и ватре” Џорџа Мартина је и раније била веома популарна међу љубитељима фантастике, али је након екранизације у серији “Игра престола” постала масовни феномен, чак и међу онима који никад раније нису прочитали ниједну Мартинову књигу, нити неку другу књигу епске фантастике.

Концерт симфонијског оркестра Бањалучке филхармоније у Банском двору

 

Проналазак читалаца

 

ГЛАС: Колико је тешко у мору издања и масовне штампе у данашње вријеме доћи до читалаца?

МИТРОВИЋ: Написати добро књижевно дјело никад није било довољно за успјех код читалаца, нарочито у данашње вријеме кад свако пише и кад је технологија омогућила да властиту књигу можете пласирати сами на мноштво начина. Маркетинг је и даље најважнија ствар која ће вашу књигу довести до читалаца. Савременим приступом већина писаца који се одлуче да сами објаве своје дјело морају бити и маркетинг стручњаци и трошити доста времена и новца на то. Због тога трпи писање јер је тешко радити и једно и друго. Надам се да ће се ствари промијенити набоље мојим новим романом за који сам добио изузетну подршку издавачке куће “Имприматур”, која је у мом писању препознала квалитет и која ће се побринути за најважнији дио, а то је како да књига дође до читалаца.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана