Најбизарнија трка у историји: Како су Османлије кажњавале аге

Отоманска империја је вијековима владала просторима данашње Турске, Балкана, Сјеверне Африке и Блиског истока, дијелом захваљујући насилним методама, којима је утеривала страх у кости и најбунтовнијим члановима друштва.

Довољно је да прочитате књигу "На Дрини ћуприја" Иве Андрића, па да вам пред очима оживе бруталне технике кажњавања непослушника, од којих је најстрашнија набијање на колац. Међутим, грозне смрти нису биле поштеђени ни најближи султанови људи.

Од средине 15. вијека у Османском царству важио је "закон братоубиства" који је написао Мехмед II. Био је то "правилник", у ком се описују услови преузимања власти. Брат који би се домогао трона убијао је све остале браћу и сестре, што се сматрало не само дозвољеним, него и пожељним, јер је дијелом спречавало ризик од побуне и грађанског рата.

Иако се није увијек примјењивао, Мехмедов закон довео је до смрти више од 80 Османлија у периоду од 150 година.

Међу жртвама је свих 19 браће и сестара султана Мехмеда III, од којих су неки били дословно одојчад. Сви су задављени свиленим гајтанима, непосредно након ступања на власт њиховог брата 1595.

Због свих недостатака, закон братоубиства обезбеђивао је да најсуровији принчеви дођу на власт. Нови закон који га је смjенио није био много бољи: сва браћа и сестре новог султана закључавана су у палату Топкапи у Истанбулу, гдjе су живjели и по неколико деценија.

Од почетка 17. вијека, генерације Османлија су проводиле најчешће у једној соби. И та палата била је свједок суровости отоманске владавине. Да би ушли у њу, посјетиоци су морали да прођу кроз Царску капију, у којој су с обије стране биле нише са главама посљедњих убијених криминалаца.

У комплексу се налазио и Први суд, кроз који су могли да прођу сви султанови поданици и траже правду за себе. Међутим, испред Другог суда, који се налази у истом кругу, стајали су мермерни стубови са одсјеченим главама главешина, који су на било који начин увриједили султана. Биле су пуњене памуком, ако су некада били везири, или сламом, ако су били мање утицајни у друштву.

Подсјетници на спорадичне масовне егзекуције које је султан наређивао повремено би били излагани поред Централне капије као додатна упозорења на то шта неваљалци могу да очекују: одсјечени носеви, уши, језици...

Смртна казна била је толико уобичајена да је у Првом суду подигнута Фонтана егзекуције, гдје су џелат и његов помоћник прали крваве руке, након сјече глава жртвама.

Фонтана је била најстрашнији симбол моћи коју је султан имао над поданицима, пише историчарка Барнет Милер.

Коришћена је нарочито често током владавине султана Селима I (1512-1520). Током осам кратких година владавине, убио је седам великих везира и одредио више од 30.000 смртних казни. Милер истиче да је једна од најчешћих клетви тадашњег Отоманског царства била: "Дабогда био везир султану Селиму".

Можда бисте претпоставили да је због велике ражње постојало посебно радно мејсто за џелате. Међутим, крвави посао за султана обављали су ни мање ни више него бостанџи-баше, односно главни баштовани.

Ови баштовани, међутим, нису имали исти опис посла као данашњи: поред тога што су његовали султанове рајске вртове, они су били и царински инспектори и полицајци. Такође, били су и џелати.

Они су зашивали непослушне осуђене жене у вреће са камењем и бацали их у Босфор. Тако је страдало 280 жена из харема султана Ибрахима (познатог као Ибрахим Луди), јер је желио да ужива у одабиру њихових наслиједница.

Међутим, можда и најнеобичнији обичај који се тиче смртне казне у Османској империји јесте онај у ком се баштован и његова жртва тркају. Исход је дословно од животног значаја за главешине (које су, иначе, једине и добијале ову шансу) и за њихове егзекуторе.

Нико не зна како је настао овај обичај. У сваком случају, бостанџи-баша је имао задатак да позове осуђеног, који би наравно одлично знао зашто је позван, али је морао да ћути, због пристојности. Онда би морао да попије шољицу шербета. Ако би шербет био био, онда не би имао због чега да се брине, али ако би био црвен, могао је да очекује трку живота и смрти.

Већина жртава падала је непосредно након испијања фаталног шербета - пресуђивали су им јањичари. Међутим, велики везири могли су да трче на растојању од око 300 метара од палате, кроз башту и ка рибљој пијаци с јужне стране комплекса, који гледа на Босфор, гдје се налазило назначено мјесто извршења пресуде.

Ако би везир стигао до капије рибље пијаце прије главног баштована, био би само прогнан. Али ако би затекао бостанџи-башу како га чека на капији, могао је да очекује да ће његово тијело ускоро јести рибе на дну Босфора.

Отомански архиви показују да је овај чудни обичај трајао све до почетка 19. вијека. Посљедњи човек који је трчао за голи живот био је велики везир Хаџи Салих-паша који је био босански паша. Он је у новембру 1822. успио да добије право на живот и не само то - именован је за главног гувернера Дамаска.

Послије тога, обичај је ишчезао, као и само царство. Османлије су једва преживјеле 19. вијек, а у двадесетим годинама прошлог вијека Турска је оживљена захваљујући томе што је Кемал Ататурк окренуо леђа свему ономе што је представљало Отоманско царство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.