Savremena srpska proza

Ako na trenutak zanemarimo činjenicu da je književnost, kao i svaka izvorna umetnost, područje individualne slobode koje nije mudro sputavati svrstavanjem u aposteriorno definisane pravce, moglo bi se - uslovno, dakle - reći da savremena srpska proza luta između postmodernizma koji je odavno upokojen, ali se još uvek čeka mrtvozornik koji će tu činjenicu da ozvaniči, i jednog u nizu “novih realizama”, koji jeste živ, ali je pitanje koliko je dugovečan.

Razlika

Pod spornom dugovečnošću ne podrazumevam nedoumicu koliko će taj “realizam” kao književna praksa da traje, nego pitanje šta će od njega u budućoj istoriji književnosti da ostane.

U tom smislu se srpska  proza  bitno ne razlikuje od proze drugih evropskih naroda i proze  vanevropskih naroda čija se kultura zasniva na tekovinama judeohrišćanske tradicije.

Budući da nastaje u uslovima tranzicije iz neuspelog socijalizma u neuspeo kapitalizam koja, kao nekada  “revolucija”,  “permanentno teče”, i svi su izgledi da će da traje sve do nekog novog globalnog prevrata -  ili, ne daj bože, do kraja sveta - srpska književnost, u značajnoj meri, deli sudbinu književnosti istočnoevropskih naroda.

A to znači da nastaje u uslovima u kojima su nekadašnji kriterijumi prestali da važe, a novi nisu, niti će, barem u dogledno vreme - biti uspostavljeni.

Konačno, budući da nastaje pod senkom balkanskih ratova vođenih devedesetih godina prošlog veka, srpsku prozu je moguće porediti  sa književnošću drugih balkanskih  naroda, sa navodnicima i bez njih - koji su u tim ratovima učestvovali.

Međutim, činjenica da je u balkanskim ratovima devedesetih godina srpskom narodu unapred dodeljena uloga krivca, i da se na toj odluci, i dve decenije kasnije, uporno insistira,  situaciju u kojoj se nalazi savremena srpska proza i od situacije u kojoj se nalazi proza naroda i  “naroda”  kojima su unapred  dodeljene uloge žrtava - čini suštinski različitom.

Čak i na one srpske pisce koji - na šta imaju potpuno pravo - nemaju nameru da se pitanjima ratova, ratnih zločina, kolektivne i individualne krivice  na bilo koji način bave,  nasiljem u “politički korektnim”, a bogami i nekorektnim medijima, pretnjama štapom i obećanjem šargarepe, vrši se pritisak da se prema tim događajima  “odrede”.

Književna šteta

Oni srpski prozaisti koji u književnom i vanknjiževnom delovanju pomenute događaje tematizuju na način koji se ne uklapa u propisan recept, izloženi su medijskom linču i različitim vidovima cenzure. Činjenica da je književnost, kao i ostale duhovne delatnosti, usled pomenutih zakonitosti tranzicije  i nepostojanja relevantnih kriterijuma, nažalost, svedena na marginalizovanu aktivnost, u rangu sa pecanjem ili pilatesom, taj mentalni linč čini po egzistenciju pisca gotovo beznačajnim, ali i tu cenzuru gotovo nevidljivom, i utoliko opasnijom.

Dugoročno mnogo veću književnu štetu od propisivanja poželjnih tema i ideja - pa makar ta praksa, kao što jeste, bila stara dve decenije i makar bilo neizvesno do kada će da traje - predstavlja, međutim, pokušaj dovođenja u pitanje gotovo kompletne srpske kulturne baštine, uključujući srpsko pismo,  jezik, i srpsku književnost.

Nakon raspada bivše Jugoslavije, eksjugoslovenske  nacije, sa navodnicima i bez njih, su, naime, lingvistički istovetan, srpski jezik, koji se do tada iz političkih razloga  nazivao “srpskohrvatskim”, opet iz političkih razloga nazvali različitim imenima, na šta, ma koliko bilo tragikomično, imaju pravo.

Nevolja je  u tome što su pobornici mantre o srpskoj primarnoj krivici za ratove devedesetih, došli na ideju da jedan jezik, koji je političkom voljom, ali ne političkom voljom srpskog naroda, nasilno parcijalizovan, sada nasilno reintegrišu, ali pod novim imenom: “bhscg” (bošnjačkohrvatskosrpskocrnogorski) jezik, iz  kog proizlazi i “bhscg”  književnost, pri čemu se čak i ova nakaradna složenica pokazuje kao nedovoljno agresivna, pa se, sve češće, pojavljuje termin “srbijanska”  književnost, što za cilj ima ekskomunikaciju književnog stvaralaštva Srba koji žive u susednim državama iz korpusa srpske književnosti, a to je kulturna i politička agresija bez presedana.

Osporavanje

Ako ovome dodamo  pokušaj osporavanja ćirilice kao izvornog srpskog pisma i jednog od dva pisma koje Srbi ravnopravno koriste, kao i proglašavanje najznačajnijeg dela srpske književne tradicije genocidnom i štetnom, onda postaje jasno zbog čega je veliki deo ovog teksta posvećen pitanjima koja  “bhscg”  talibani, ne bez osnova, nazivaju devetnaestovekovnim, svesno ili nesvesno previđajući da devetnaestovekovne teme srpskoj kulturi nameću upravo oni, dovođenjem u pitanje činjenica koje se u današnje vreme i u civilizovanom svetu podrazumevaju.

U vanknjiževnom životu i u književnim polemikama, na takve, pervertovane devetnaestovekovne  tendencije vredi skrenuti pažnju. Ali, nipošto ne treba dozvoliti da stupidnost i ekstremizam  antiumetničkog osporavanja srpske kulture porodi antiumetnički ekstremizam u njenoj odbrani, čemu, nažalost, neki predstavnici suprotne, “patriotske” struje, ne uspevaju da odole.

U književnom, pa time i proznom stvaralaštvu, takve tendencije, naprosto, valja ignorisati.

Otkako postoji književnost, javljali su se pisci koji su, zahvaljujući snazi talenta i moralnoj snazi, uspevali da se u svojim delima izbore sa lažnim mitovima, stereotipima i glupostima koje sputavaju ljudski duh. Ima osnova za nadu da će i savremena srpska proza uspeti da iznedri takva dela.

Kakva će ta dela da budu, nije ni moguće ni pametno proricati, a nemogućnost izvesne prognoze  daje umetnosti posebnu čar.

Istorija i tekovine

Da li se ono najznačajnije što će savremena srpska proza priložiti istoriji srpske književnosti krije u obradi istorijskih tema, prožetoj kreativnim pristupom kulturnoj baštini, ili u kombinovanju istorije i tekovina savremene žanrovske literature, da li će ovo vreme budućnosti da se predstavi umetničkim transponovanjem smutne savremenosti, ili će ga proslaviti pisci sposobni da sa  duhom vremena i dušom kosmosa  komuniciraju  intimističkim poniranjem u dubinu sopstvene duše -  i da li će se, čemu se iskreno nadam, pojaviti pisac koji će uspeti da sve pomenute i neizgovorene pristupe i postupke  objedini -  pokazaće vreme.

Sigurno je, međutim,  da  kao pisci mogu preživeti samo oni koji  nisu spremni da se uklapaju u pomenuti koncept zadatih tema i ideja, kao ni da se robovski dodvoravaju zakonima tržišta, ali ni da sopstvenu nesigurnost štite sakrivanjem u staklene bašte sterilnog, kulturtregerski shvaćenog pseudoestetskog čistunstva i  akademizma.

Kao što rekoh, srpski, baš kao ni drugi pisci, ne samo da temama vezanim za balkanske ratove devedesetih godina dvadesetog veka ne treba da se bave na “politički korektan”, kao u apoteci propisan način. Oni tim temama, ukoliko ne osećaju potrebu, ne moraju da se bave uopšte.

Ali, oni koji su odabrali da se bave, za taj izbor imaju bezbroj razloga, pa ću pomenuti samo one koji mi se čine najznačajnijim.

Motivi

Pored motiva intimne prirode - koje  je, kao takve, najteže eksplicirati, naglasio bih da je užas koji se dogodio na Balkanu krajem dvadesetog veka i koji je obogaljio nove generacije pripadnika jednog naroda koji su nesrećne istorijske okolnosti, bezdušnost ekspanzionistički orijentisanih religijskih koncepata, zla kob i sopstveni gresi podelili i opteretili dugovima u krvi koja se vekovima prolivala - za pisca predstavlja jezivo snažnu  inspiraciju kakve se teško odreći.

U kontekstu savremenosti koju  karakteriše ekspanzija  virtuelne stvarnosti, ti ratovi, kao prvi ratovi u istoriji koji su u informativnim medijima gotovo do sitnih detalja projektovani i dirigovani s ciljem zadovoljavanja projektovane medijske slike - što će u narednim decenijama postati princip po kom se ratuje i po kome se proizvođenjem ratova, u interesu najmoćnijih,  rešavaju ekonomske i druge globalne krize -  opet sa navodnicima i bez njih -  predstavljaju gotovo idealan materijal za literarno definisanje vremena koje je, ma koliko nam se ne dopadalo, naše u meri u kojoj smo prinuđeni da u njemu živimo.

Mantra o primarnoj srpskoj krivici, koju sam pomenuo, predstavlja samo vrh ledenog brega na teren postkomunističkog Balkana  primenjenih, velikim brojem ljudskih života plaćenih, naručenih  “istina”.

Zbog toga bi za pisca, i ne samo za pisca,  zaokupljenog mehanizmima koji mu određuju sudbinu,  i ako ne bi bio Srbin, pa čak ni Balkanac, one mogla biti opsesivna tema.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.