No­va na­da

Zov za­vi­ča­ja vra­tio je do­sta srp­skog ži­vlja na og­nji­šta u li­vanj­ski kraj, ko­ji je na­kon su­ro­vih su­ko­ba do­šao pod fe­de­ral­nu vlast. Mno­gi su iz­no­va spa­ko­va­li ko­fe­re i po­zdra­vi­li se sa sre­di­na­ma u ko­ji­ma su pro­na­šli spas dok je rat­ni vi­hor još ha­rao ovim pod­ne­bljem.

Za­te­kli su šta su za­te­kli. Ma­hom zga­ri­šta na og­nji­šti­ma, ali su ma­lo-po­ma­lo uspje­li da sta­nu na no­ge i kre­nu is­po­čet­ka. Svo­ji na svo­je, pa ka­ko god to bi­lo te­ško na po­čet­ku. Po­la­ko su po­pra­vlja­li krov na gla­vom, zi­da­li, kr­či­li i uz ne­se­bič­nu po­moć sa mno­gih adre­sa stva­ra­li svoj svi­jet iz ko­jeg ni­ka­da ni­su htje­li ni oti­ći. Ali su bi­li pri­mo­ra­ni.

Iako u FBiH, ve­ćin­sko srp­sko sta­nov­ni­štvo u Dr­va­ru, Bo­san­skom Pe­trov­cu i dru­gim sre­di­na­ma osla­nja­lo se na Re­pu­bli­ku Srp­sku i Sr­bi­ju, s pra­vom, jer su im bi­le ru­ke spa­sa i još su.

Po­sljed­nji do­kaz to­me je po­moć ko­ju je Dr­va­ru obe­ća­la Sr­bi­ja i to obe­ća­nje i ispunila. Ma ka­ko god ko gle­dao na pri­su­stvo ve­li­kog bro­ja po­li­ti­ča­ra u Dr­va­ru u sri­je­du, ni­je­dan ni­je bi­tan ko­li­ko oni ko­ji su do­bi­li po­slo­ve u “Jum­ku”, po­slov­ni­ci ban­ke, te oni ko­ji će od to­ga ima­ti in­di­rekt­nu ko­rist u ovo, još te­ško vri­je­me.

To je istin­ska po­moć ko­ja ci­je­lom tom kra­ju da­je na­du da ni­su za­bo­ra­vlje­ni i da i dru­gi, ne sa­mo Dr­var, mo­gu da oče­ku­ju po­moć i da se na­da­ju da će im, ipak, kre­nu­ti na­bo­lje.

Obi­čan na­rod ne tra­ži mno­go. Skrom­nost je nje­go­va vr­li­na, te bi zbog to­ga svi ko­ji mo­gu mo­ra­li po­mo­ći. Sr­bi­ja je do­sta ura­di­la na tom po­lju, kao i Re­pu­bli­ka Srp­ska, ko­joj isto ta­ko po­ma­že Sr­bi­ja.

U pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na na de­se­ti­ne mi­li­o­na ma­ra­ka sti­glo je pre­ko Dri­ne u Re­pu­bli­ku Srp­sku, a od tih do­na­ci­ja iz zva­nič­nog Be­o­gra­da ni­kle su no­ve ha­le, mo­sto­vi, bol­ni­ce, vr­ti­ći, ob­no­vlje­ni pu­te­vi, a do­sta to­ga će da se po­kre­ne i gra­di u pred­sto­je­ćim da­ni­ma i mje­se­ci­ma.

Re­pu­bli­ka Srp­ska i Sr­bi­ja ima­ju spe­ci­jal­ne i pa­ra­lel­ne ve­ze na ko­je ne bi ni­ko tre­ba­lo da upi­re pr­stom, dok od to­ga kon­kret­nu ko­rist ima­ju gra­đa­ni ko­ji su i da­lje ov­dje.

Ko­ji još ni­su spa­ko­va­li ko­fe­re i okre­nu­li za evrop­skim vi­ho­rom ko­ji sve vi­še ja­ča na ovim pro­sto­ri­ma.

Dr­var­ča­ni­ma je još jed­nom po­tvr­đe­no da ne­ko mi­sli na njih, da že­li da im po­mog­ne i ta­ko bi tre­ba­lo svi da se op­ho­de ne sa­mo pre­ma Dr­va­ru, ne­go gdje god mo­gu.

Če­sto se ka­že da je BiH si­ro­ma­šna ze­mlja, ali ni­je baš to­li­ko. Nov­ca ima do­sta, sa­mo je ne­pra­ved­no ras­po­re­đen. Svi­ma u ovoj ze­mlji, na svim ni­vo­i­ma vla­sti, pri­o­ri­tet tre­ba da bu­du nji­ho­vi su­gra­đa­ni i bo­lji ži­vot za sve, a ni­ka­ko no­ve po­dje­le i ras­pi­ri­va­nje ono­ga što je tre­ba­lo da bu­de uga­še­no ka­da je po­če­la no­va isto­ri­ja BiH. +++

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.