Svijetom vlada mala grupa moćnih ljudi

VLADAVINA TAJNOM - MODERNA TAJNA DRUŠTVA (Trileteralna komisija) (2)

Trilateralna komisija službeno je osnovana 1. jula 1973, s Dejvidom Rokfelerom u ulozi predsjedavajućeg. Bžežinski je imenovan za sjevernoameričkog direktora u osnivanju.

Predsjednik FIAT-a Đovani Anjeli i francuski potpredsjednik Komisije Evropske zajednice Rajmon Bar bili su članovi najužeg tijela. Ukupan broj ekskluzivnog članstva iznosio je oko tri stotine ličnosti

Vera Bžežinskog u globalno društvo nije isključivala nacije koje su tada bile pod vladavinom marksizma, koje je on opisao kao "daljnju vitalnu i stvaralačku fazu u sazrevanju čovekove univerzalne vizije" i "pobedu spoljnog nad unutrašnjim, pasivnim čovekom, kao i pobedu razuma nad verom".

Njegov plan o komisiji trilateralnih nacija prvi put je predstavljen na sastanku ultratajne grupe Bilderberg, aprila meseca 1972. u malom belgijskom gradu Nok-Estu. Kažu da je predlog prihvaćen s oduševljenjem.

U to vreme svetski finansijeri bili su zabrinuti zbog Niksonove devalvacije dolara, zbog dodatnog opterećenja uvoznih artikala i početnog popuštanja u odnosima s Kinom, što je sve doprinosilo pogoršavanju odnosa s Japanom. Pored toga, problemi s gorivom postajali su sve ozbiljniji usled povećanja cena nafte od strane zemalja OPEK-a.

Rokfeler na čelu

Blagoslovom grupe Bilderberg i Saveta za spoljne poslove, Trilateralna komisija počela je da se organizuje 23-24. jula 1972. na Rokfelerovom imanju površine 3.500 jutara u Pokantiko Hilsu, koji pripada kotaru Teritaunu, Njujork. Učesnici ovog privatnog sastanka bili su Rokfeler, Bžežinski, direktor studija spoljnih poslova sa Instituta Brukings - Henri Oven, Mekdžordž Bandi, Robert Bovi, K. Fred Bergsten, Bejles Mening, Karl Karstens, Gvido Kolona di Palijano, Fransoa Dišen, Rene Foš, Maks Konstam, Kiči Mijazava, Saburo Ikita i Tadaši Jamamoto. Očito su osnivače odabrali Rokfeler i Bžežinski.

Trilateralna komisija službeno je osnovana 1. jula 1973, s Dejvidom Rokfelerom u ulozi predsedavajućeg. Bžežinski je imenovan za severnoameričkog direktora u osnivanju. Članovi za Severnu Ameriku bili su guverner Džordžije Džimi Karter, kongresmen Džon B. Anderson (još jedan predsednički kandidat) i glavni i odgovorni urednik Tajma, Hedli Donovan. Članovi u osnivanju za inostranstvo bili su pokojni Reginald Modling, lord Erik Roul, urednik Ekonomista Alister Bernet, predsednik FIAT-a Đovani Anjeli i francuski potpredsednik Komisije Evropske zajednice Rajmon Bar. Ukupan broj ekskluzivnog članstva iznosio je oko tri stotine ličnosti.

Prema službenoj godišnjoj publikaciji Komisije, Trijalogu, "Trilateralnu komisiju su 1973. formirala privatna lica Zapadne Evrope, Japana i Severne Amerike u cilju pospešivanja bliske saradnje između ova tri regiona u vezi sa opštim problemima." Skeptični autori zavere videli su "blisku saradnju" više kao "domunđavanje" multinacionalnih bankara i poslovne elite radi osnivanja svetske vlade.

Trilateralna komisija ima sedišta u Njujorku, Parizu i Tokiju. Njome upravlja Izvršni komitet koji broji 35 članova, a sastaje se otprilike jednom u devet meseci i to naizmenično u ova tri regiona.

Ne iznenađuje da se pojavilo pitanje finansiranja ove grupe. Predstavnici Komisije ističu da grupa ne dobija nikakvu finansijsku pomoć vlada. Jedan izveštaj iz 1978. pokazuje da je priliv od sredine 1976. do sredine 1979. iznosio 1 180 000 dolara, od čega je veliki deo prispeo zahvaljujući oslobođenju od poreza, od Fonda braće Rokfeler, kao i od Lilinog zaveštanja, Nemačkog maršalskog fond i od korporacija kao što su Tajm, Behtel, Ekson, Dženeral motors, Vels-Fargo i Teksas instruments.

 Trouglaste novine u prodaji

Osim novina Trijalog, Komisija redovno objavljuje izvestan broj "Izveštaja Grupe" ili "Trouglastih novina" koji mogu da se kupe u slobodnoj prodaji. "Već godinama novine i desnih i levih bulazne o "tajnama" Trilaterale koje su dobile direktno od Komisije"!, podsmeva se novinar i istraživač rada Trilateralne komisije Robert Erindžer. Većini istraživača je jasno da ovi izveštaji, s obzirom na to da su dostupni javnosti, ne sadrže nikakve unutrašnje "tajne".

Jedan takav izveštaj, pod naslovom Kriza demokratije, objavila je Komisija 1975. godine. Jedan od njegovih autora, profesor političkih nauka na Harvardu, Semjuel P. Hantington, javno je izneo da je Americi potreban "veći stepen umerenosti u demokratiji". Tvrdio je da demokratske institucije nisu u stanju da odgovore na krize kao što je incident u nuklearki na ostrvu Tri milje ili otmica broda sa kubanskim izbeglicama. Predložio je da je neophodno da se angažuju ljudi sa "stručnošću, ugledom, iskustvom i posebnim darom, da bi se prevazišli zahtevi demokratije".

Nekoliko primera pokazuje da tako izložena trilateralistička politika često završava istovetno primenom u Vladi. Tri godine posle objavljivanja njegovog referata, Hantington je postavljen za koordinatora za planiranje bezbednosti u Karterovom Savetu za nacionalnu bezbednost.

U tom svojstvu pripremio je Predsednički memorandum 32, koji je doveo do predsedničke naredbe iz 1979. o stvaranju Savezne agencije za hitna pitanja, civilne organizacije s ovlašćenjima da preuzme potpunu kontrolu funkcija Vlade u slučaju nacionalne "opasnosti".

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.