Rusi i Amerikanci kontrolišu gasovode

MEKMAFIJA, KRIMINAL BEZ GRANICA (Širi se glas) (11)

Jedan od najunosnijih poslova bio je transport gasa iz Turkmenistana za Ukrajinu, što je donosilo zaradu od 120 miliona dolara godišnje. Nije se znalo ko tačno ubire prihod.

Čim je preuzeo vlast, predsjednik Putin obznanio je da neće tolerisati velekrađe i odmah je uperio prst u Gazprom. Sav gas iz Turkmenistana, Uzbekistana i Kazahstana namijenjen Evropi, prvo mora da prođe kroz Gazpromove cjevovode

Gazprom je čudovišni gigant. S godišnjim obrtom od oko 30 milijardi dolara, na njega otpada trećina prirodnog gasa proizvedenog u celom svetu, osam odsto nacionalnog dohotka Rusije i gotovo četvrtina poreskih prihoda te zemlje. Gazprom ima ambiciju da postane najuticajnija pojedinačna energetska kompanija u svetu (ukoliko to već nije).

Kao ministar za gasnu industriju neposredno pre pada komunizma, Viktor Černomirdin (kasnije premijer), ogromne prirodne energetske resurse usmerio je kroz jednu, državnu kompaniju. Četiri godine kasnije, kompanija je privatizovana. Ona praktično ima monopol nad gasovodima u Rusiji.

Sav gas iz Turkmenistana, Uzbekistana i Kazahstana namenjen evropskom tržištu, prvo mora da prođe kroz Gazpromove cevovode, što ruskom gigantu daje veliku prednost u odnosu na konkurenciju. Poslednjih godina, Rusija to brutalno koristi u spoljnoj politici kao sredstvo pritiska na bivše sovjetske republike, čak i na najvećeg klijenta, Zapadnu Evropu.

Partneri sa istoka i zapada

Zašto bi onda Gazprom plaćao nekoj drugoj firmi, s kojom nema vidljive veze, da transportuje gas kroz cevovod u njegovom vlasništvu? Gazprom je pozajmio ETG-u 70 miliona dolara i garantovao za dodatnih 227 miliona dolara kredita. To nema nikakvog smisla - osim ukoliko sa tom firmom ne postoje neke dublje, skrivene veze.

Godine 2000, kada je Vladimir Putin nasledio Borisa Jeljcina na mestu predsednika Rusije, strpljenje male, ali glasne grupe Gazpromovih privatnih akcionara bilo je na izmaku. Glavni razlog njihove ljutnje bila je misteriozna of-šor kompanija Impera International Energy Corporation, sa sedištem u Džeksonvilu, na Floridi.

Najuporniji akcionar bio je Vilijam F. Brauder, unuk nekadašnjeg lidera američkih komunista Erla Braudera. Brauderova kompanija Hapmitage Investment uložila je novac u Gazprom i on je želeo da zna zašto energetski gigant milijarde dolara usmerava u firmu Impera za nešto što Gazprom može da radi i sam. Počeo je da istražuje i otkrio je da visoki funkcioneri kompanije organizuju transfer velikih suma novca - i to ne samo za bitne igrače duž gasovoda. "Njihova arogancija bila je tolika da tu delatnost nisu ni prikrivali", primetio je Brauder. "Ali to nam je pomoglo, jer smo stekli tačnu sliku o tome šta se dešava".

Jedan od Imperinih najunosnijih poslova bio je transport gasa iz Turkmenistana za Ukrajinu, što je donosilo zaradu od 120 miliona dolara godišnje. Ali mali akcionari Gazproma, poput Braudera, hteli su da znaju zašto oni od toga ne dobijaju ništa. Štaviše, nije se znalo ko tačno ubira prihod.

Čim je preuzeo vlast, predsednik Putin obznanio je da neće tolerisati velekrađe i odmah je uperio prst u Gazprom. Na iznenađenje mnogih, Putin je brzo počeo da ispunjava obećanje. Smenio je kompromitovanog direktora Gazproma i postavio svog starog prijatelja iz KGB-a. Dani Itere kao Gazpromovog mezimčeta bili su odbrojani. Početkom 2003. godine Gazprom je objavio da neće obnavljati ugovor, naročito ne za transport gasa iz Turkmenistana u Ukrajinu. Zamenik direktora Gazproma tada je izjavio da će kompanija početi sama da obavlja tranzit gasa. Ali nije bilo baš tako!

Potpisani tajni ugovori

Dva meseca pre Gazpromovog zaokreta ka transparentnom poslovanju, njegovi šefovi su u tajnosti potpisali ugovor sa sićušnom firmom ETG, samo dan nakon što je ona registrovana u Mađarskoj. I ukrajinski pandan Gazproma, Naftohaz Ukrainz (NAK), potpisao je ugovor sa ETG-om i dao mu ekskluzivno pravo na transport gasa iz Turkmenistana, kroz Ukrajinu i dalje ka Zapadnoj Evropi.

U sledećih godinu i po, pojavili su se čudni odnosi i veze ETG-a sa firmama s Kipra, iz Turkmenistana, Moldavije, Francuske, Britanije, sa Sejšelskih ostrva itd. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) sa sedištem u Parizu, izdala je interni dokument u kome se pominje moguća veza nekih od ovih kompanija sa saradnicima Semjona Mogiljeviča.

Od kako je pozadina ETG-a poznata javnosti, policija, ali i mnogi novinari, svesrdno tragaju za nečim opipljivim što bi celu priču povezalo s Mogiljevičem. Roman Kupćinski, novinar koji za Radio slobodnu Evropu piše o organizovanom kriminalu, objavio je pismo zamenika šefa ruske jedinice za borbu protiv organizovanog kriminala u kome se Andraš Knop otvoreno povezuje s Mogiljevičem u navodnoj šemi za šverc cigareta. Međutim, u roku od nekoliko nedelja ETG je pribavio overenu pisanu izjavu tog ruskog funkcionera da je pismo falsifikat. Čitav slučaj je propao.

Međutim, nije najbitnije ima li dokaza o Mogiljevičevoj umešanosti i to zbog najmanje dva razloga. Prvo, ogromne sume novca slivale su se u kompaniju sa krajnje nejasnom vlasničkom strukturom, što je dovoljno da se s njom ne sklapa ugovor. Drugo, ETG je imao obrt od dve milijarde dolara godišnje - pri čemu nije bilo kontrole računa i knjigovodstva, tako da su sredstva sa raznih strana mogla da se slivaju, ne nužno samo od transporta gasa kroz Ukrajinu.

Pranje para

Ako je ETG zapravo bio perionica para, to niko nije mogao da zna. Iako je kompanija kasnije izgubila pravo na transport gasa, njenu ulogu brzo je preuzeo novi nepotrebni posrednik RosUkrEnergo, takođe u suvlasništvu Dmitrija Firtaša, za koga je Zev Gordon rekao da stoji iza ETG-a. Da bi ovako izopačena poslovna operacija bila uspješna, ETG (čiji god bio) morao je da ima podršku rukovodstava Gazproma i NAK-a. Ali morao je i da uživa zaštitu državnih struktura Rusije i Ukrajine, jer su energetski giganti bitan dio nacionalnih politika ovih zemalja.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.