LICA DESPOTIZMA - Horde Džingis-kana porobile Evropu i Aziju

Najmodernije armije sa tehnologijama za masovna ubistva, teško se mogu primaći rekordu Džingis-kana, koji je, procjenjuje se, pobio oko osamnaest miliona ljudi samo u Kini. Čitav njegov život kao vođe mongolskih plemena (1206-1227) prošao je u osvajanjima.

Kada je umro Džingis-kan ostavio je carstvo koje je bilo veće od svega što je svijet ikada vidio. Njegovi sinovi nastavili su taj put - poveli su svoje vojske u Koreju, Rusiju, Indiju, Irak i Mađarsku

********************************

Tvrdi se da u predindustrijskom društvu nije bilo ničega što bi se moglo uporediti s pustošenjima koja je donela invazija Mongola. Mongoli, koji su bili srodni i Tatarima i Turcima, bili su nomadska plemena koja su nagrnula iz stepa istočne centralne Azije s ciljem da pokore nastanjena društva u Aziji i Istočnoj Evropi. Kad se kao kriterijum posmatranja uzme čisto uništenje ljudskih života i poseda, oni ostaju neprevaziđeni sve do modernih vremena. I stvarno, čak i najmodernije armije sa svojim tehnologijama za masovna ubistva, teško se mogu primaći rekordu Džingis-kana, koji je, procenjuje se, prouzrokovao smrt nekih osamnaest miliona ljudi samo u Kini (Carlton, 1990). Čitav njegov život kao vođe mongolskih plemena (1206-1227) prošao je u osvajanjima, a kada je umro, ostavio je carstvo koje je bilo veće od svega što je svet ikada video. Njegovi sinovi nastavili su taj put - poveli su svoje vojske u Koreju, Rusiju, Indiju, Irak i Mađarsku. Odvažili su se da odu čak do Šleske u Nemačkoj. A onda kada je izgledalo da Evropu ništa ne može da spase, jedan od tih sinova, Ogdaj - umro je. To je dovelo do izvesnog rasula u mongolskim redovima, pa se invazija na zapadnu Evropu nikada nije ostvarila (Chambers, 1979).

Mongolski osvajači

U svojim prvim fazama, mongolsko osvajanje značilo je jednostavno - potčinjavanje. Ipak, ovi plemenski ljudi brzo su počeli da cene vrline društava koja su osvajali, pa su pljačka i ubistva postepeno ustupali mesto uvođenju administracije i organizovane eksploatacije. Mnogi od istočnih Mongola prihvatili su budizam, oni sa zapada pali su pod uticaj islama. (Jedan plemenski vođa, kan Mogulistana, ne samo da je prihvatio muslimansku veru već je primorao 160.000 svojih muškaraca da se obrežu, i time je i sami prihvate. To "najneprijatnije sečenje od svih" nije svima bilo drago, mnogi se nisu baš odmah priklonili novoj veri). Ovi necivilizovani nomadi počeli su, dakle, da uviđaju prednosti života u naseljenim mestima.

To je vreme kada u zrele godine ulazi Timur ili Timur-Lenk, Tamerlan (što znači Timur Hromi), koji je bio s Džingis-kanom vezan porodičnim vezama...

...Glavnu prepreku širenju Tatara predstavljala su druga muslimanska društva. Još od svojih najranijih godina, u sedmom veku, militantni islam bio je snaga s kojom se moralo računati. Već krajem osmog veka njegov uticaj se proširio na prostor od Atlantika do centralne Azije. Na osvojenim teritorijama na Istoku, budistički hramovi pretvarani su u džamije, a arapski je postao uporedni jezik kako državne vlasti tako i trgovine.

Naročito su islamska umetnost i književnost snažno uticale na kulture potčinjenih naroda. U većini slučajeva, muslimanski osvajači ostavljali su nedirnutom lokalnu upravu i zadržavali lokalne vladare kao vazale, mada su u jednom broju većih gradova sami imenovali svoje upravitelje i postavljali zaštitne garnizone. Od takvih država tražilo se da plaćaju posebne poreze svojim arapskim gospodarima, pa zato ne iznenađuje što su neki od tih ljudi potražili pomoć od nomadskih plemena kao što su bili Tatari.

Brza osvajanja gradova

U vreme kada je napunio četrdeset godina (1376), Tamerlan svoju vojsku još vodi samo u pljačkaške pohode po Mongoliji. Tek 1381-1382. on se usudio da krene u istočni Irak i Avganistan; između ostalih mesta, zauzeo je tada i Herat, jedan od najčvršće utvrđenih gradova u centralnoj Aziji. Grad je bio pošteđen tek kad je plaćen ogroman otkup. Ali i tu je brzo došlo do pobune, pa se Tamerlanov sin Miran-šah, još mladić, vratio sa svojom vojskom i povećao namet, pošto je prethodno sagradio kulu od glava pobijenih.

...Od 1386. do 1388. Tamerlan je ratovao u Persiji (Iran), gde su Hulagidi, potomci Hulagua, unuka Džingis-kana, bili jedna od vladajućih dinastija. I tu je priča manje-više ista: krećući se zastrašujućom brzinom.

Zatim je krenuo na sever, u Gruziju, takođe deo nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, gde je glavni grad Tiflis bio munjevito zauzet a vojska ga napustila natovarena ratnim plenom. Priča se da je, kada se vratio kući, celu porodicu obasuo tolikim zlatnicima i dragim kamenjem da su se svi umorili sakupljajući ih.

U proleće 1387. Tamerlan je krenuo da osvoji Jermeniju. Njegove snage napale su utvrđeni grad na jezeru Van; svi koji su pružili otpor, stradali su od mača ili su bili vezani i bačeni s planinskog vrha na kome je bila izgrađena tvrđava. Njegova sledeća meta bio je Isfahan u Persiji. Odšteta koju je grad trebalo da plati bila je precizno određena, građani su se pretvarali da su s tim saglasni, a onda su jedne noći napali vojnike koje je Tamerlan ostavio u garnizonu u gradu - pobijeno je gotovo 3.000 Tatara.

U zastrašujućem činu osvete Tamerlan je svakoj jedinici svoje vojske naredio da sabere sopstvenu preciznu kvotu glava. Priča se da su pojedini muslimani koji nisu bili voljni da ubijaju, kupovali glave od onih koji su imali manje skrupula, kako bi ispunili svoje kvote. Neki građani su bili umakli, ali su ih pratili po tragovima u snegu. Na kraju se na gomili van gradskih zidina našlo složeno 70.000 glava.

                                 ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.