HITLEROVI RATNICI - Ervin Romel - Od Vaterloa i Napoleona do afričke pustinje

Kapitulacija carske Njemačke postavila je pred ratnog povratnika, Ervina Romela, kao i pred mnoge druge vojnike, pitanje smisla postojanja. Dotadašnji autoriteti više nisu postojali, car je abdicirao, a stare elite su bile istrošene.

Romel se nije bavio političkim idejama koje je propagirao austrijski kaplar Hitler. Osjećao se kao vojnik, a ne kao političar. Razmišljao o ratnim vremenima, pitajući se o razlozima vojnog poraza 1918. godine

************************

… Po prvi put je Romel vodio rat po svom nahođenju; kada je to situacija zahtevala nije mnogo mario za prvobitna naređenja, već je činio ono što je smatrao vojno neophodnim. Uspeh mu je davao za pravo. Ako mu je izmaklo zasluženo odlikovanje za osvajanje Monte Kuka na juriš - zbog pogrešnog obaveštenja ordenom je odlikovan poručnik Ferdinad Šerner, koji će u Drugom svetskom ratu takođe postati feldmaršal – tako željno iščekivani Pour le merite dobio je krajem decembra 1917. za osvajanje Monte Majura. Romel je bio svestan posebnosti "Plavog Maksa": "Za tadašnje vreme je to bilo neviđeno priznanje za jedan bataljon", zabeležiće kasnije.

On sam je odavanje počasti doživeo kao nešto pravično, jer preterana skromnost nije bila njegova osobina: "Već kao mlad čovek znao sam kako se vodi armija", reći će decenijama kasnije svom sinu Manfredu. Ambiciozni oficir je pucao od samopouzdanja – i imao je razloga za to. Romel je tokom Prvog svetskog rata, u borbama na različitim frontovima, već bio dokazao ono što će ga kasnije odlikovati: tvrdoglavost, ratnu lukavost, ambiciju, samoinicijativu, ignorisanje naređenja viših komandnih instanci. Sa neposredne frontovske službe prekomandovan je u januaru 1918. u štab Generalne komande 64. Još pre kraja rata, u oktobru je unapređen u čin kapetana.

Pad carske Njemačke 

Kapitulacija carske Nemačke postavila je pred ratnog povratnika, Ervina Romela, kao i pred mnoge druge vojnike, pitanje smisla postojanja. Dotadašnji autoriteti više nisu postojali, car je abdicirao, a stare elite su bile istrošene. Separatističkim pokretima i spoljnom politikom država pobednica, jedinstvo Nemačke je bilo iznutra ugroženo. Kao i većina Nemaca, i Romel je želeo da se okovi Versajskog ugovora uklone – "od koga god to bilo". Sa starim poretkom su nestali spokojstvo i unutrašnji mir. Vladali su revolucija i haos. Glad i hladnoća su pretili ljudima koji do tada nisu mnogo marili za visoku politiku.

Ervina Romela je i dalje pratila sreća. Izučeni vojnik je bio među onih jedva 100.000 ljudi koje su novoj nemačkoj republici pobedničke sile priznale kao oružanu silu. Mladi kapetan Romel, koji je na frontu stekao ime kao "ekspert za borbu izbliza", našao je svoje mesto i u drastično redukovanom Rajhsveru Vajmarske republike. Komandir čete u 13. pešadijskom puku u Štutgartu/Ludvigsburgu postaje 1921. U narednim godinama je njegova karijera bila usporena. Hteo - ne hteo, osam godina je sledio staru pešadijsku mudrost: ukopati se i ne mrdati. Onda je došlo vreme kada je stručnjak za manevarsko vođenje rata morao da i u mirnodopskim vremenima, van bojnog polja, dokazuje svoje manevarske sposobnosti. U oktobru 1929. postaje predavač u Pešadijskoj školi u Drezdenu. Ova obrazovna ustanova je bila izmeštena sa Izara na Elbu, jer su mladi apsolventi u Minhenu pokazali nedvosmislene aktivne simpatije za stvar čoveka koji je u novembru 1923. maršom na Feldhernhale pokušao da prigrabi vlast za sebe.

Romel se nije bavio političkim idejama koje je propagirao austrijski kaplar. Osećao se kao vojnik, a ne kao političar. Svakako da je razmišljao o ratnim vremenima, pitajući se o razlozima vojnog poraza i došavši do zaključka da armija, u njenom starom organizacionom obliku i pod primatom plemstva, nije bila dorasla modernom ratu. Predavanja o vojnoj strategiji i taktici začinjavao je na časovima svojim ličnim ratnim doživljajima i radio je na knjizi u kojoj je zabeležio svoja viđenja o modernom ratovanju. Za svoju spisateljsku delatnost imao je dosta vremena, jer je njegova vojnička karijera tapkala u mestu.

Romelovi vojnici

Romel je još tokom rata stalno dolazio do granice koju je vojna tradicija bila povukla. Doduše, on je dogurao do komandira čete i na frontu je briljirao svojim izvanrednim dostignućima. Ali čim bi se pojavili značajniji zadaci ili neki po činu stariji oficir bio na raspolaganju, morao se povlačiti. U carskoj armiji sami uspesi nisu bili dovoljni, prednost su imali poreklo i stariji čin.

Romel se i u Vajmarskoj republici osećao zapostavljenim. Iako je nekoliko puta pokušavao, nije bio primljen na generalštabno školovanje. Većina plemićkih oficira nije bila oduševljena uspešnim skorojevićima i konkurentima. A porodica Romel nije mogla ukazati ni na jednog pretka koji se na strani gospodara zemlje tukao u bitkama.

Sa druge strane, Romelovi pretpostavljeni su svakako cenili njegova dostignuća. Oni su mu potvrdili "kristalno jasni karakter, nesebičnost, jednostavnost i skromnost, omiljen kod drugova od potčinjenih visokopoštovan" ili su ga, poput komandanta Pešadijske škole i docnijeg feldmaršala Lista, hvalili kao "izvanrednog vojnika". Ali posle dvodecenijske profesionalne vojne karijere i četiri unapređenja, Romel je od potporučnika stigao do majora. Ona velika vojna karijera, o kojoj je sanjao, ostala mu je do tada uskraćena. Verovatno da bi i nadalje ostalo tako da u Nemačkoj nije došlo do dramatičnih promena.

U oktobru 1933, Romel preuzima novi zadatak kao komandant III bataljona 17. pešadijskog puka u Goslaru. To je bio puk sa slavnom prošlošću koji je učestvovao u Sedmogodišnjem ratu i u bici kod Vaterloa protiv Napoleona. Na svom novom položaju je po prvi put upoznao čoveka koji se u međuvremenu uspeo na mesto "firera i kancelara Rajha". U septembru 1934. Hitler je posetio proslavu Dana seljaka Rajha u Goslaru. Po običaju, jedinica SS-a je preuzela ličnu pratnju firera i postavila je "počasnu stražu". Romel je protestovao, istrajavao je u tome da njegovi soldati čine počasnu četu. Ako njegovim ljudima ne povere zaštitu firera, povući će ih. Romel se nametnuo, barem vizuelno. Kada je Hitler prošao postrojenom jedinicom, ispred formacije SS-a stajali su Romelovi vojnici. Uz to je njihov komandant, u drugom redu, marširao nekoliko metara iza Hitlera. Ali uskoro je odnos postao bliskiji.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.