DEMOKRATIJA - Opšte pravo glasa - Fašizam nastao između demokratije i reakcije

Iz srži revolucije se vrlo rano rađa takozvani "treći put", put između demokratije i reakcije, odnosno bonapartizam, koji zapravo nije ništa drugo do sam "drugi put" (reakcija) u savremenom i pseudo-revolucionarnom obliku.

Nastavak bonapartizma u dvadesetom vijeku bio je fašizam sa svojim različitim oblicima (evropskim, južnoameričkim, itd.). Svojevremeno je model bio "cezarizam", kod dva Napoleona, prvog i trećeg

*************************************

Četrdesetogodišnji Luj Bonaparta je 1848. iza sebe imao skromno političko iskustvo. U levičarskoj kulturi postojala je potreba da se definišu suprotnost i jaz između "velikog" i trećeg Napoleona. Na jednom mestu u Zatvorskim sveskama Antonio Gramši daje potpuno šematsku razliku između "pozitivnog" i "negativnog" cezarizma: otelotvorenje prvog bio bi prvi Napoleon, a drugog Napoleon III. Zapravo, dominantno obeležje "bonapartizma" - odnosno demagoškog međuklasnog odnosa, zavodljivog, gotovo neodoljivog za manje ispolitizovane mase, a istovremeno čvrsto vezanog za odnos uzajamnog pomaganja sa staležima posednika - već je potpuno prisutno kod "prvog francuskog cara".

Od drastičnog smanjenja glasačkog prava do ponovnog uvođenja ropstva, od stvaranja novog plemićkog staleža do gvozdene cenzure: sve postoji kod Prvog cara, već 18. brimera. Očigledno je da je drastičnom razlikovanju prvog i trećeg Napoleona doprineo i omalovažavajući ton pamfleta u kojima se napada Luj Napoleon: od Malog Napoleona Viktora Igoa do Marksovog Osamnaestog brimera Luja Bonaparte.

Slijedili Julija Cezara

Međutim, na kraju je sve ovo zasenilo suštinu: iz srži revolucije se vrlo rano rađa takozvani "treći put", put između demokratije i reakcije, odnosno bonapartizam, koji zapravo nije ništa drugo do sam "drugi put" (reakcija) u savremenom i pseudo-revolucionarnom obliku. Njegov nastavak u dvadesetom veku bio je fašizam sa svojim različitim oblicima (evropskim, južnoameričkim, itd.). Svojevremeno je model bio "cezarizam". Kod dva Napoleona, prvog i trećeg, prosto je opsesivno prisutan, čak i u književnosti, budući da su obojica bili autori zanimljivih dela o Juliju Cezaru koji je uzet kao arhetip

i tačka poređenja (ili razlike, ako je potrebno). Zanimljivo je da pomenemo i drugorazrednog francuskog publicistu tridesetih godina, Ogista Bajia - pisao je u vreme kada je fenomen Musolini bio na vrhuncu (1932) a Hitler još nije postao kancelar koji je napisao esej posvećen Juliju Cezaru i u pokušaju da definiše režim koji je Cezar hteo da uvede, upotrebio izraz: "demokratski fašizam".

Poučen iskustvom svog slavnog rođaka nakon propasti pučističkih pokušaja 1836. i 1840, Luj Bonaparta (mada tada nije bio potreban posednicima, Luj Filip je čvrsto držao vlast) u svom delovanju oslanja se na tri stožera: populizam, popustljivost prema Katoličkoj crkvi i stalna veza sa ekonomski jakim krugovima koji su mogli da podrže njegov ulazak u političku borbu.

Posle sloma 1844, još uvek zatvoren, napisao je knjižicu Ukidanje siromaštva , u kojoj se deklariše kao "prijatelj" radničke klase. U svom tekstu Luj Bonaparta stavlja naglasak na ravnotežu između poljoprivrede i industrije; zatim, napada divlji industrijalizam kao "pravog Saturna koji proždire svoju decu i živi samo od njihove smrti". U periodu kada je radno vreme u industriji iznosilo dvanaest sati dnevno, zapošljavanje maloletnika bilo je van svake kontrole - što je bio dobar razlog za branioce ropstva na plantažama s one strane Atlantika, u SAD, da pokažu kako je taj arhaični odnos podređenosti humaniji od okrutne surovosti fabričkog života - predlozi novog Bonaparte izgledali su veoma privlačni, naročito u provinciji i u svetu poljoprivrede.

Poljoprivredne kolonije

Jedan od predloga iz ovog dela, bio je da se stvore poljoprivredne zajednice koje bi oplodile devet miliona hektara neobrađene zemlje (zvanična statistika). Ova beskrajna mreža poljoprivrednih kolonija ne samo da bi dala hranu velikom broju siromašnih porodica, već bi bila i stecište ogromnog broja nezaposlenih radnika koji su zbog ekonomske stagnacije (tih meseci je bila veoma izražena i takva će ostati bar do zime 1848/1849) izbačeni iz proizvodnog procesa. Zarade - ovde knjiga postaje pravi manifest interklasicizma - bile bi podeljene između onih koji obavljaju i onih koji daju posao. "U ovom trenutku naknade za rad daju se nasumično i na silu. Za gazdu koji tlači rešenje je radnik koji se buni". Dalje predlaže: "plata određena na pravedan način, a ne na osnovu odnosa snaga, vodeći računa o potrebama onih koji rade i interesima onoga koji stvara posao". Ovo bi - nastavljao je - trebalo da bude cilj jedne uspešne vlade. "Pobeda hrišćanstva uništila je ropstvo, pobeda Francuske revolucije uništila je privilegije; pobeda demokratskih ideja uništiće siromaštvo." Ne može se osporiti istoriografski duh, želja da se skicira svetska istorija na osnovama reformatorskog programa.

Iako pustolov, kao i njegov deda, ipak nije uživao u situaciji kakva je njegovom prethodniku omogućila da potvrdi svoj vojnički talenat. Trud je ulagao u stvaranje novca na najmaštovitije načine, čak je pozivao finansijere Starog i Novog sveta da sakupe sredstva za izgradnju kanala koji bi povezao Pacifik i Atlantik. Njegovi milionski dugovi povremeno bi bili nadoknađeni pravovremenim intervencijama, tako da su mu uoči februarske revolucije "potraživanja" i "dugovanja" bila izjednačena. Manje-više zainteresovani dobrotvori, poput gospođice Hauard, neštedimice su davali pare za regulisanje njegovih finansija.

Jedan poznati događaj ilustrativno objašnjava stalnu Bonapartinu prevrtljivost. Uoči februarske revolucije (22) tajno je otputovao u London. Vratio se u Pariz kada je proglašena privremena vlada (od bonapartističkog pokreta nije bilo ni naznake). Ipak je novoj vladi ponudio svoju saradnju: "Hitam iz izgnanstva da stanem pod zastavu Republike. S jedinom željom da služim svojoj zemlji najavljujem svoj dolazak članovima privremene vlade i uveravam ih u svoju odanost onome što oni predstavljaju." U strahu od njegovih smicalica vlada mu nalaže da odmah napusti Francusku, 26. februara u četiri ujutro…

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.