DEMOKRATIJA - Epilog - Pobijedila sloboda naroda koji su bili jači

Gotovo je suvišno pominjati da riječ "demokratija" ne postoji ni u američkom ustavu, niti u ustavima koje je postepeno usvajala Prva francuska republika…

Kako stvari sada stoje, kao pobjednik je izašla i najviše je dobila "sloboda". Ona pobjeđuje demokratiju. Naravno, ne svačija i svaka sloboda, već sloboda onih (nacija, regiona, pojedinaca), koji su se u trci pokazali "jači"

********************************

Termin demokratija imao je tri kratka, prilično marginalna životna veka u antičkoj Grčkoj od 500. do 200. godine pre n.e., da bi zatim, zapravo nestao iz zapadnog sveta za veoma dug period, i polako se pojavio mnogo kasnije, sa svojim posvećenjem posle Francuske revolucije (makar u svetu koji Englezi nazivaju Kontinentom). Na Britanskim ostrvima, sve do kraja devetnaestog veka termin je zadržao vrlo negativno značenje. A još pre dva veka, u knjizi Ka večnom miru (Zum ewigen Friden, 1795) Kant je pisao da je demokratija put koji vodi u despotizam. U monokulturalnosti, koja još uvek odlikuje zapadni svet, leži razlog nedostatka ozbiljnog proučavanja drugih načina shvatanja i vođenja politike (u klasičnom smislu reči), u društvima koja se razlikuju od našeg, što nas često vodi u pogrešnu nedoumicu "demokratija ili diktatura".

                                                Rajmon Panikar

                                        Osnovi demokratije

Monarhija i demokratija

Herodotskom dijalogu o oblicima vladavine dramatičnu snagu daje činjenica da se svi argumenti koje sagovornici postupno iznose, uzajamno potiru. U istorijskom smislu, Darije prevladava, a sa njim i hipoteza o monarhiji…

…U krajnjem slučaju, postoji samo jedan argument u korist monarhije: upravo zapažanje da degenerišući se, pre ili kasnije druga dva sistema rešenje pronalaze upravo u tom obliku vladavine. Celokupna rasprava vodi se o "degenerativnim" činiocima: oni su višestruki, za oba modela, i zajedno pokreću tok, "ciklus" konstituisanja (degeneracija jednog vodi uspostavljanju drugog). Da se takav tok završava monarhijom, Darije podrazumeva, ali ne pokazuje.

Ako se podsetimo Platonovih i Ksenofontovih prikaza Sokratovih dijaloga na ovu temu sa najrazličitijim sagovornicima, vidimo da su u Atini ovakve rasprave bile česte u krugovima političke elite. Dakle, novinu nije predstavljala tema Herodotove rasprave, već, kako se u njegovo vreme govorilo, zaprepašćujuća zamisao da se rasprava smesti u Persiju.

U Atini se, naročito u vreme ratova, nije javno raspravljalo o vladajućem političkom sistemu: što znači da je, upravo iz ovog razloga, smeštanje radnje u Persiju bilo sigurnije za autora. Trik je svakako bio i postavljanje radnje i otvaranje ovog pitanja na pozorišnoj sceni (ali i ovde uz određenu predostrožnost). Bar jedanput je to uradio i Euripid, u Pribeglicama (možda posle 424. godine), ubacivši neobičnu raspravu između kralja Tezeja, koji je u atinskoj patriotskoj legendi važio za tvorca demokratije, i tebanskog poklisara koji ga provocira, usudivši se da u njegovom prisustvu postavi pitanje "ko je ovde tiranin"? Pitanje, u stvari, otprilike znači: Ko ovde zapoveda? Rasprava koja sledi, predstavlja pravi razgovor gluvih: Tezej opisuje blagodeti oblika vladavine u kojem "zapoveda narod"; poklisar nepokolebljivo otvara pitanje "nenadležnosti" naroda: kritika vladavine naroda, koja se kod Herodota odvija kroz stavove Megabiza i Darija. Kada su u pitanju argumenti, i kod Euripida se rasprava završava bez pobednika i pobeđenih. Grčka misao ili, možda, prvenstveno atinska, dostigla je vrhunac, svest o nevažnosti političkih oblika kao oblika. Odvajanjem pojma demokratije od pojma brojčane većine, Aristotel dosledno sledi potrebu da se dođe do suštine stvari.

Diktatura i tiranija

… U političkom rečniku Revolucije reč "demokratija" se nije često koristila. Govorili su radije o "jednakosti", "slobodi", republici", "domovini", "vrlini", dok su sve druge vlade optuživali da su "tiranske", a način vođenja politike svojih protivnika, opisivali kao "ambiciozan". Takođe su kao sinonim za "tiraniju" koristili reč "diktatura", ne obazirući se previše na istorijsko značenje ovih termina. Robespjer se 25. septembra 1792. brani od nametanja diktature". A kada u državnom udaru 9. termidora II godine bude poražen, zaverenici će okrenuti Konvent protiv njega, napadajući ga kao "tiranina". Gotovo je suvišno pominjati da reč "demokratija" ne postoji ni u američkom ustavu, niti u ustavima koje je postepeno usvajala Prva francuska republika…

… Činjenica je da baš zato što nije oblik, nije vrsta uređenja, demokratija može da postoji, može delimično ili uopšte da ne postoji, ili može ponovo da se afirmiše u okviru najrazličitijih ustavnopolitičkih oblika.

Ako dobro pogledamo, ovo je, u suštini, smisao zagonetnog herodotskog dijaloga.

… Međutim, na kraju ili, tačnije rečeno, kako stvari sada stoje, kao pobednik je izašla i najviše je dobila "sloboda". Ona pobeđuje demokratiju. Naravno, ne svačija i svaka sloboda, već sloboda onih (nacija, regiona, pojedinaca) koji su se u trci pokazali "jači": sloboda Benžamena Konstana, kao apologija "bogatstvu" jačem od vlada; ili možda čak i sloboda za koju se zalažu pristalice njujorškog neonacističkog udruženja "Jahači slobode". Drugačije i ne može da bude, jer sloboda u sebi sadrži to uznemirujuće da je ili totalna - na svim poljima, podrazumevajući i ponašanje pojedinaca - ili je nema; a svaka prisila u korist manje "jakih" značila bi upravo ograničavanje slobode drugih. U tom smislu tačka je Leopardijeva postavka o neraskidivoj i neizbežnoj vezi između slobode i ropstva. Iako je bio uveren da je inspiraciju za svoje ideje našao u delima Lengea i Rusoa, to je, zapravo, uspeh i vrhunac njegove filozofije. Lenge i Ruso kažu manje. To je ishodište i rezultat istorijskog procesa koji se potpuno potvrđuje tek u današnjici, posle neuspeha strategija i eksperimenata koje je razvio Marks. Ropstvo je, naravno, geografski raspodeljeno, mudro prošireno i medijski pritajeno.

  (Kraj)

(Od sutra novi feljton "Glasa Srpske": HITLEROVI RATNICI. Autor Gvido Knop govori o šestorici najbližih Hitlerovih saradnika, koji su bili samo oruđe u rukama zločinačke ratne mašinerije kojoj su služili)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.