Časopis Društva SVETI SAVA Bratstvo - od 1887. do 1941. godine (VI)

Bijesni i hiroviti gospodari

Za poslednjeg rusko-turskog rata ugazi i Srbija u rat, a Turci Sarajlije toliko se naljutiše, da naumiše iseći sve Srbe pa još poručiše Turcima po svoj Bosni, neka tako isto čine.

Od Srba su činovnici htjeli da stvore Hrvate. Tu je bilo pretnje, ulagivanja, tamničenja i nagrađivanja Austrijska politika beše, da otuđe Bosance od Srbije, a Hrvatima to beše zgoda, da stvore veliku Hrvatsku na račun Srpstva.

Pod Turcima su Srbi zlo živeli kao i u ostalim krajevima. Na sto načina morali su se dovijati da ugode svojim besnim i ćudljivim gospodarima; ma kakav povod mogao je zagroziti njihovom životu. Evo nekoliko primera radi dokaza.

Kad ono za poslednje rusko-turske vojne ugazi i Srbija u rat, Turci Sarajlije toliko se naljutiše, da naumiše iseći sve Srbe pa još poručiše Turcima po svoj Bosni, neka tako isto čine. Pokolj je trebao biti na uskrs. Srbi dočuju i strepili su. Dočuje to i turska vlast pa ih stane odvraćati od toga varvarstva. Ne pomaže. Vlast se nije ni spremala da silom spreči seču, jer je bilo malo vojske u Sarajevu, a Bosanci su i dotle već toliko puta ustajali i zadavali brige porti, te vlast nije htela suzbijanjem ustanka na Srbe da izazove bunu možda i protiv sebe. Slučaj je spasao Srbe. Zapali se baš na veliki četvrtak jedan kraj Sarajeva, gde su sedeli sami Turci. Srbi listom skočiše i stadoše gasiti i samo njihovom najvećem naporu hvala, što ne izgori celo Sarajevo! Srbi sakupiše šezdeset hiljada groša i dadoše ih postradalim Turcima. To ih umekša, te o uskrsu ne bi pokolja.

Život za dvadeset hiljada groša

Ristu Savića pozove Fazli paša da ortački kupuju kože za ćurkove, al paša ne dade svojih novaca. Savić nakupuje i sašije ćurkove. Dok eto paše pa ga pita: Koliko može biti ćara na ćurkovima? Savić u nadi na dobit, reče: tri hiljade groša. A Fazli paša: dajder ti meni, što od ćara na moju stranu dolazi, a na čast tebi drugo. Savić nemade kud, nego isplati.

Istom Saviću i mnogim drugima beše Fazli paša dužan. Sazove ih najzad Fazli paša pa svakog osobeno pita: koliko ti dugujem? Kako koji kaže, a Fazli paša njega u gvožđe. Poslednji uđe Savić. Pitaće i njega paša. No Savić se doseti: vala, čestiti pašo, ne duguješ mi ni pare. A paša: peki, ti hajde kući pa gledaj posla!

Jovan Pitol ode u Srbiju poslom u mesto - zaboravio sam koje - gde se baš tada bavio knez Miloš. Čuje knez, da je tu nekakav Sarajlija pa ga zovne k sebi i rekne mu: povešćeš sobom, kad se vratiš, jednog konja paši. Pitol se obraduje, što mu pade u deo, da nosi paši poklon; čuva konja uz put kao zenicu, i čim stiže pred veče u Sarajevo, odvede konja paši u štalu, a sutra će mu javiti, ko mu je poklon pratio. U ponoć evo ti Pitolu zaptije (pandura) pa kuc na vrata: ustaj pa hajde paši! Ode on, a sluti, zlo je; kad tamo, njega okovaše pa da ga sutra poseku. A šta je bilo? Posekli Turci Bosanci neko Srbe trgovci iz Srbije pa paša, da zabašuri, pratio konja knezu Milošu na dar, a ovaj, ne kazujući, od kuda konj, pošlje ga paši natrag po Pitolu. To je pašu vrlo naljutilo, te šćaše, da iskali srce na Pitolu. Za njega se zauzeše prijatelji te moli pašu i nudi otkup; jedva se paša skloni, da pusti Pitola za dvadeset hiljada groša.

Među tim ima primera, da su mnogi Srbi s većinom Turaka, vrlo lepo živeli i jedan drugome na sijelo odlazili; osobito su se bar u nekim porodicama dobro pazile žene. Pričali su mi mnogi Srbi kako su bili i na turskim svadbama.

Od Srba bi da stvore Hrvate

Da vidimo kako beše pod Austrijom?

Još Filipović za svoje diktature započeo je a nekoliko godina posle njega nastavili su skoro svi činovnici u Bosni taj neizvedljiv posao: da od Srba stvore Hrvate.

Tu je bilo pretnje, ulagivanja, tamničenja i nagrađivanja. Austrijska politika beše, da otuđe Bosance od Srbije, a Hrvatima to beše zgoda, da stvore veliku Hrvatsku na račun Srpstva. Da se to postigne, valjalo je Bosancima dokazati, da nisu Srbi, valjalo im je oduzeti ćirilicu, valjalo je ugušivati veru pravoslavnu. Za Filipovića nije niko smeo reći da je Srbin već: Bosanac, i teško onome, koji se tome protivio; čak nisu se smele ni pesme pevati, u kojima dolazi ime: Srbin. Dok sam ja bio u Sarajevu, a to je posle Filipovića, vlasti nisu htele da znaju za srpski jezik, već su ga zvale "zemaljskim jezikom"; mogu zahvaliti jednom prijatelju u policiji, što me ne snađoše zle posledice zbog toga, što sam jedno veče u kavani s mladim Srbima Sarajlijama pevao: "ja sam Srbin srpski sin". Vlada nije trpela ni ćirilicu već je naterivala ljude, da joj pišu latinicom, a ćirilicom pisane molbe, tužbe i t.d. nije ni uzimala u postupak. Odbacivanjem ćirilice i uvođenjem latinice kao službenog pisma učinjena je nepravda ne samo Srbima pravoslavne nego i muhamedovske vere, jer su i ovi poslednji, ne znajući turskoga pisma i jezika, dopisivali srpskim jezikom i ćirilicom (bogataš Čengić, kad god ide u Carigrad, ponese nekoliko srpskih knjiga, da ima šta čitati).

Suzbijanje vjere

Najteži posao beše austrijancima: suzbijanje pravoslavne vere; to se nije dalo raditi ni javno ni otvoreno, nego onako ispod žita. Vlada je istina prividno poštovala pravoslavnu veru, ali je širom otvorila vrata katoličkoj propagandi i da na svakom ju je koraku potpomagala. Dovođeni su misionari, dizani su katolički manastiri, postavljani biskupi, gde ih pređe nije bilo; šta više počeli su naseljavati Bosnu Nemcima iz Nemačke i Austrije; prva mi je naseobina bila oko Maglaja, a danas ima naseobina i po drugim krajevima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.