Balkan veoma šarolik region

OTVORENA KAPIJA KA ISTOKU (Većine i manjine) (7)

Hrvati iz BiH su i u Zagrebu bili progresivna snaga, značajan broj emigranata, koji su, između ostalog i u SAD, zaradili mnogo novca, investirao je u rat koji se tada vodio.

Svakom zemljom u regionu EU treba se baviti na drugačiji način i mora da primenjuje odgovarajuće aktivnosti kako bi svaku od tih zemalja na različite načine približila procesu integracije

Čitav ovaj region se, prirodno, doživljava kao jedinstvena celina, što je naročito opravdano sa ekonomske tačke gledišta. Međutim, politička situacija koja se odnosi na evropsku integraciju veoma je različita. Da navedemo samo jedan primer: dok hrvatska manjina u Bosni i Hercegovini ima tradicionalno jake veze sa Zagrebom, odnos Srba u Bosni i Hercegovini i Beograda je potpuno drugačiji. Hrvati iz Bosne su i u Zagrebu bili progresivna snaga; značajan broj emigranata, koji su, između ostalog i u SAD, zaradili mnogo novca, investirao je u rat koji se tada vodio.

Ove snage nesumnjivo i dalje predstavljaju problem za odnose sa Međunarodnim sudom u Hagu, ali i za reintegraciju Bosne i Hercegovine. S druge strane, u Jugoslaviji je rat u Bosni bio pre svega stvar Jugoslovenske narodne armije i sredstvo koje je omogućilo Miloševiću da politički proširi svoju moć.

Na primer, dok su optuženi u Zagrebu uživali emocionalnu nacionalnu podršku, u Beogradu stavovi, naročito kada je reč o Karadžiću i Mladiću, sve više poprimaju takav tok da je SFOR već imao bezbroj prilika da ih uhapsi. Beograd ne želi da ionako velike probleme dodatno otežava zbog Republike Srpske. Rešavanje pitanja Kosova je već dovoljno težak problem, da i ne govorimo o Crnoj Gori. Ovaj primer samo pokazuje da se svakom zemljom treba baviti na drugačiji način i da Evropska unija mora da primenjuje odgovarajuće aktivnosti kako bi svaku od tih zemalja na različite načine približila procesu integracije.

Problem Albanaca na Kosovu

Već smo ukazali na problem Albanaca na Kosovu koji je povezan i s Makedonijom. Ovakvi problemi su uglavnom rezultat činjenice da je mapa ovog regiona veoma šarolika. Situacija u kojoj su se našli manjinski i većinski narodi veoma je različita, što je uglavnom posledica vođene politike tokom istorijskog razvoja. Klasičan primer je Sandžak, koji je kao Sandžak Novi Pazar kratko vreme u prošlosti pripadao Habzburškoj monarhiji. Danas je Sandžak, s obzirom da u njemu muslimani predstavljaju većinu, u okviru Jugoslavije u pomalo problematičnom položaju, koji se, kada je to potrebno, često koristi i u političke svrhe.

Na osnovu niza diskusija, ali i naučnih analiza, moguće je zaključiti da bi svi ti problemi mogli da budu rešeni integracijom u Evropu. Pri tome se polazi od naivne pretpostavke da će EU posredstvom integracije takoreći okončati igru većina i manjina.

Ovakvo razmišljanje zanemaruje činjenicu da Evropskoj uniji mogu da pristupe samo države, a ne tvorevine. Sve dok ustav Evropske unije ne obezbedi drugačiju kategoriju, postoji samo nacionalna država, tim pre što je njen zadatak da vodi u evropsku integraciju i učestvuje u donošenju političkih odluka.

 Sasvim je sigurno da granice gube značaj i da su često neprimetne, što je, međutim, posledica integracije. Takvu promenu možemo da primetimo u odnosima između Italije i Austrije u vezi s Južnim Tirolom, ali se zaboravlja da je taj proces trajao decenijama i da je, najzad, šezdesetih godina, postojeća situacija izazvala terorističke akcije, ali ne i ratove.

Zakoni za "autonomne manjine"

Prema tome, integracija je sigurno način da se smanje problemi u vezi s manjinama i da se one povežu s većinom, ali ona ne znači rešavanje postojeće nesigurnosti i nestabilnosti, što, međutim, ne važi samo za Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, već sasvim sigurno i za mađarsku manjinu u Rumuniji, Vojvodini i Ukrajini. Zbog toga su zakoni o manjinama veoma značajan preduslov stabilnosti, iz čega se može zaključiti da je EU, na primer, s pravom vršila pritisak na Hrvatsku da stvori odgovarajuću zakonsku regulativu, pri čemu bi prvenstveno praktična primena zahtevala kritičnu analizu.

Ne smemo zanemariti činjenicu da rat koji je tome prethodio ne olakšava situaciju, ali samo pozivanje na istoriju ne može da bude rešenje za trajnu evropsku budućnost.

Pri tom, naravno, treba spomenuti da pitanje manjina na novim osnovama sve više postaje evropski problem. Pod okriljem Saveta Evrope stvoreni su zakoni za "autonomne manjine": u Austriji je bilo sporno da li mađarska manjina, nastala u Beču kao posledica mađarske revolucije 1956. godine, zaslužuje isti status kao i Mađari koji su oduvek živeli u današnjem Burgenlandu. Zanimljivo je da su predstavnici Mađara iz Burgenlanda odbacili ovakav status za Mađare u Beču.

Mislim da hitno mora da usledi principijelna promena ovakvog stanovišta, zato što moramo da se naviknemo na činjenicu da zbog današnje pokretljivosti stanovništva svi oblici manjina iz najrazličitijih delova Evrope i izvan nje predstavljaju realnost.

Globalizam

Mnogojezičnost je odlika ere globalizma, pri čemu je očigledno nemoguće prevideti njen uticaj na školstvo, sudstvo, službeni jezik itd. S tim u vezi mogli bismo nešto da naučimo od stare monarhije, koja je, recimo, postigla značajan uspeh Moravskim sporazumom 1905. godine. Njime je jednostavno riješeno kada i kako će u administraciji i sudstvu moći da se koriste češki i njemački jezik. Zanimljivo je da je ovaj sporazum uzet za primer prilikom izrade novog južnoafričkog ustava kako bi se za nekadašnju britansku koloniju, a današnju Južnoafričku Uniju, u kojoj se govori mnoštvo jezika, pronašlo rešenje primenljivo u praksi.

                                                           (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.