Pjesnikinja Radmila Petrović za “Glas Srpske”: Nijedno vrijeme nije bilo licemjernije prema ženama

Kazala je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” pjesnikinja Radmila Petrović, čija je nova zbirka “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” ove godine objavljena u izdanju “Enklave”.

- Imate spisak stvari koje ne treba da radite jer ste devojčica. Možete otići iz svog sela, ali nosite ga u sebi jer vas je oblikovalo. Trudim se da postanem samosvesna emancipovana mlada žena - dodala je Petrovićeva.

GLAS: Šta se krije iza naslova zbirke i koja je njena glavna poruka?

PETROVIĆ: Naslov je ironičan, ali na tužan način. Ljudi vole da govore o stvarima o kojima malo znaju. Drago mi je što se moja knjiga tako zove. Glavna poruka može biti da stvari nisu tako jednostavne, da nisu crne ili bele. Bila bih srećna ako bi svako za sebe izvukao poruku ili pouku.

GLAS: U poeziju unosite drugačiji stil. Čitamo stihove poput: “Srpkinja sam, ali mi Kosovo nije u srcu nego ti” i “zime su bile duge, kubici drva se pogoreli. ona je palila vatre, on tresao čunkove o njenu glavu”. Obračunavate li se tako s tradicijom i precima?

PETROVIĆ: Pisanje je svojevrsno razračunavanje. Kad počne, ne prestaje lako. Zapravo, nikada ne prestaje. Morate se razračunati i u ime drugih ljudi koji to iz nekog razloga nisu mogli. Verujem u transgeneracijske transmisije. Neko treba da pokuša da razbije obrasce koji se prenose generacijama, a koji ne donose mnogo dobroga. U suprotnom ćete živeti kao preci, a u tome nema nikakvog napretka. Ako ste toga svesni, to vas opterećuje i onda morate nešto da uradite sa tim. Ja pišem pesme.

GLAS: U čemu žena iz Vaših stihova pronalazi snagu? Da li stereotipi i patrijarhalni okviri sad utiču na žene manje nego ranije i koliko je važno skretati pažnju na snagu žene u društvu?

PETROVIĆ: Žena crpi snagu iz sopstvene slabosti. Nažalost, prvo što sam shvatila odrastajući u patrijarhalnom društvu jeste da je moja najveća slabost upravo to što sam žensko. To je poruka koju vam šalju od ranog detinjstva. Imate spisak stvari koje ne treba da radite jer ste devojčica. Možete otići iz svog sela, ali nosite ga u sebi jer vas je ono oblikovalo. Trudim se da postanem samosvesna emancipovana mlada žena. Teže je nego što sam mislila jer sam uzgred shvatila da je patrijarhat u svakoj mojoj pori. Prvo treba prihvatiti neprijatnu istinu da je ono od čega bežite u vama. A onda treba uraditi mnogo toga da biste osnažili svoju ličnost, oprostili sebi i drugima. Žene su, neosporno, dobile neka prava, ali da li da se posebno radujemo što smo dobile ono što nam je oduvek i pripadalo. Samo se čini da su patrijarhalni okviri danas popustili. Mislim, naprotiv, da ni jedno vreme nije bilo licemernije prema ženama. Žene su na to različito reagovale, svaka se trudi da spasi što se spasti može. Ne moramo ići na feminističke skupove i nazivati sebe onako ili ovako. Budimo iskrene, obrazovane i sjajne u svom poslu i svi će shvatiti koliko vredimo. Ključno je podržati mlade zene. I pitati društvo zašto se insistira samo na tome da žene zadrže svoje uloge iz praistorije. Znate, svaka od nas može da umesi hleb i skuva pasulj. A šta je sa momcima, da li su oni sposobni da uzmu koplje u ruke i ulove divlju svinju za večeru?

GLAS: Šta to “natera čoveka da krene na sopstvene snove čekićem”?

PETROVIĆ: Nikad to nije jedna stvar. Skuplja se godinama, a posledica je društvenih postavki. Kad pukne, pa televizijske ekipe intervjuišu komšije, oni kažu: “Bio je porodičan, dobar čovek, ne znam šta mu bi”.

GLAS: Pjesma “Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini” zagrijala je mnoga srca. Koliko je teško doći do tog nekog?

PETROVIĆ: Verujem da se čitav život svodi na traženje tog nekog. Neki ljudi prosto ne nađu tog nekog. Bolno je, ali neki nikad ne nađu. Neki nađu, ali ne provedu život sa tom osobom. Život nije bajka i sve je do okolnosti, a one su nekima naklonjene, a nekima nisu.

GLAS: Kakvi su Vaši utisci nakon posjete Banjaluci? Kako gledate na festivale kao što je “BL art”?

PETROVIĆ: Banjaluka je divan grad, a i ljudi koje sam tamo upoznala. “BL art” nije festival ogromnih razmera, ali baš takve stvari prave razliku. U Bosni sam upoznala mnoge ljude, ali nikad neću zaboraviti umetnicu Selmu Selman. Ona je sjajan primer za ono što već neko vreme govorim, a to je da treba u umetnosti krenuti od sebe i predstaviti svoj svet. Ne fejkujte tuđe svetove. Imate svoj, nekad mračan, nekad bleštav. Hajde da vidimo vaš divni svet.

GLAS: Kako posmatrate trenutnu situaciju u vezi sa virusom korona i cjelokupnu društvenu situaciju na našim prostorima? Da li uskoro možemo očekivati nešto novo?

PETROVIĆ: Nadam se vakcini. Šta da kažem o društvenoj situaciji, osim da je najtužnija pesma koju znam “Hej Sloveni”. Ne znam mnogo o Jugoslaviji, ali zamislite koliko govora, crvenih marama, cveća i nade je bilo, a sad ništa. A što se književnosti tiče, verujem da ću pokušati da pišem bolje i hrabrije.

Poruka

GLAS: Koja je Vaša poruka mladim stvaraocima?

PETROVIĆ: Maštajte iako će vas neki gledati kao budale i govoriti vam da se spustite na zemlju. Maštajte, budite vredni i budite svoji. Ako nešto mora da bude fejk, neka to budu vaše patike.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.